19. јул 2010.

У региону живи око 2,1 милиона Срба и њихов положај, поготово на пољу очувања националног идентитета није нимало лак, с озбиром на минималну могућност употребе српског језила као и постојање малог броја школа и медија на матерњем језику, оценила је данас директорка "Школе пријатељства" Гордана Гавриловић.

Гавриловић је додала да је очување националног идентитета и јачање веза са матицом био један од разлога зашто је на Тару у "Школу пријатељства" коју ове године десети пут организује "Наша Србија" позвано 180 деце српске националности од 10 до 12 година из Македоније, Босне и Херцеговине, Албаније, Мађарске, Румуније, Хрватске, Словеније и Црне Горе.

"Циљ нам је био да кроз радионице интерактивног типа децу учимо о српском идентитету. У ту сврху смо за њих организовали посебан семинар "Српски код". Од 10. јула до данас на Тари су могли кроз заједничко учење, дружење и игру са вршњацима из матице стекну знања о српској историји, култури, традицији, вери и српском језику", казала је Гордана Гавриловић.

Радује нас што, после десет дана њиховог боравка на Тари, пред њихов повратак кућама, видимо велику жељу да дођу и следеће године, и тугу што се школа брзо завршава.

"Трудимо се да у “Школи пријатељства” радимо са децом у континуитету, да постану добри људи и да науче штошта ново, открију нове таленте,
а пре свега да се упознају са вршњацима и трајно наставе та пријатељства", казала је Гавриловић.

Кроз десету, јубиларну "Школу пријатељства", која је ове године, први пут подељена у три сегмента, проћиће укључујући ових 180 више од 500 деце.

Учесници "Школе пријатељства" из две македонске основне школе у име свих осталих учесника потврђују радост због времена проведеног на Тари и прилике да се друже, уче и науче о земљи из које потичу.

Дванаестогодишња Анђела Трајковић, ученица Основне школе "Светозар Марковић" у Старом Нагоричану, каже да јој је боравак на Тари улепшао живот и да једва чека да се врати кући само да би испичала свима шта је све научила и које је нове пријатеље стекла.

"Од свега су ипак биле најзанимљивије радионице "Српски код", на којима смо учуили о Косовском боју, Другом светском рату, научила сам много. Сад знам и химну Боже правде", казала је она.

Наставница Драженка ми се много допала, научила нас је много нових песама. О лепоти Таре сам пре доласка овде знала само са слика, а сада једва чекам да ту лепоту и све утиске пренесем другарицама и родитељима", казала је она и додала да ће им причати и о томе како је упознала певаче Гоцу Тржан и Здравка Чолића, како је гледала Ансамбл “Коло”, и снимање Жикине Шаренице.

"Боравак у “Школи пријатељства” “Наша Србија” ми је потпуно улепшао живот. Све ово што нам је пружено овде не бих могла ни да сањам да ће ми се десити. Да сам могла, повела бих целу школу. Жао ми је што идем кући, али доћи ћу опет идуће године, надам се", рекла је Анђела.

Дејан Станковић, 10 година ученик исте школе рекао је да дели мишљење Анђеле, али и да га радују и поклони које је добио од "Наше Србије" - мајице, тренерке и дуксеве.

"Волео сам да учествујем у разним играма и такмичењима, имали смо ”Игре без граница” и друге забавне вечерње програме, научили смо много нових ствари а то значи пуно", испричао је Дејан.

"Мислио сам да знам доста о српској култури и традицији, али сам овде схватио да може још да се учи, рекао је Дејан и додао да је најзанимљивији део био што је био "глумац" у сценском приказу Косовске битке.

"Имали смо мачеве и штитове од картона. Учествовао сам и уприказивању српских обичаја. До сада нисмо знали шта значе сви обичаји. Радили смо Божић, Васкрс, српске славе, и глумио сам и у прослави Дјурдјевдана. Имали смо домаћина, домаћицу, кумове и госте. Кад будем славио своју славу, то ће ми знајне користити", казао је Дејан.

Дејан је рекао да је на Тари учио и о српској храни и како да направи традиционална српска јела.

Стефан Станковски, 11 година, ученик школе "Свети Кирил и Методије", село Кучевиште код Скопља рекао је да му је боравак на Тари пролетео и да му је жао што мора да се растане од нових другова које је овде упознао.

"Радили смо много тога, учили, дружили се и играли, имали смо и прилику да се сви представимо у програму 'Покажи шта знаш' - песмом, игром или рецитацијама, и мени је то било задовољство као и свој осталој деци', прича Стефан.

Радионичари су били добри, учили смо песме о Србији, а највише ми се свиђа "Тамо далеко", јер сам и ја далеко од моје Србије.

"Моји другари и ја договорили смо се с нашим наставницама да, кад стигнемо кући, родитељима и осталој деци у месту кад нас буду дочекали бар малим делом представимо наш боравак у “Школи пријатељства”, песмама “Тамо далеко”, “Ово је Србија”, “Са Косова зора свиће” и да будемо сви у мајицама и тренеркама које смо добили овде од “Наше Србије”, казао је он и рекао да би волео да сва деца коју познаје могу да дођу на Тару.

Наставница Сладјана Ацковска из Кучевишта (Скопска Црна Гора) рекла је да је по добијању позива за учешће у Школи пријатељства и
доласка у Београд на договор осетила да ће боравак на Тари и за наставнике и за децу бити нешто посебно и незаборавно.

”Већ при првом сусрету, без и једне речи, осетила сам кадо да се годинама знамо", казала је Слађана и додала да је топлина, љубав и брига за све пријатеље и штићенике 'Наше Србије' била одмах уочљива.

"Све што су нам организатори испричали више од тога нам је пружено на Тари", рекла је Ацковска и додала да је свих ових десет дана у
Школи пријатељства владала слога, као да су сва деца одувек била у истом разреду.

"Лепо је било слушати српски језик који нас све толико зближава", рекла је наставница и додала да је деци долазак у Србију много значио
јер им је то био први одлазак од куће.

Наставница Жаклина Стрика из Куманова - Старо Нагоричане, рекла је да мора да призна да је некој деци, која су први пут отишла од куће
првих дана било тешко, да су мало плакала, али да је пријатељска атмосфера учинила своје и да сада не желе кући.

"Деца су пуна енергије иако им је сваки секунд испуњен учењем, игром, дружењем и у 22 нико не жели на спавање, а како се то мора
настављају причу по собама", рекла је она.

"Лепо је на сваком ћошку чути децу како се хвале родитљима шта су начили, како су цртали Карађорђа, грб и заставу Србије, како су
изводили обичаје, или глумили у Косовском боју", казала је она и додала да је тај Косовски бој изазвао и мали проблем међу децом јер
нико није хтео да буде Турчин.