05. мај 2014.

Песникиња и хуманисткиња Зорица Сентић преминула је у Ници у Француској 4. маја након дуге и тешке болести.

Зорица је рођена у Скопљу, 10. септембра. Марљиво је већ неколико година прикупља књиге за сеоске библиотеке у Србији. Aкција "Дарујмо реч" уз књижевне вечери као део хуманитарне акције ауторка је позивала на добровољним прилог - једном (или више) књигом - како би се помогло сеоским библиотекама у Србији. 

Последње књижевно вече у Спони у Скопљу, Зорица је одржала 8. јуна 2012. године.

Одрасла у бујановачком селу Левосоју, одакле су јој родитељи и где су живели. Са родитељима, у својој 11. години одлази у Француску где је живела до краја живота.

2005. године је објавила прву збирку поезије „Угаси тишину“. Другу, „Угаси тишину бр. 2 - Ја нас волим“, 2008. у Београду.

Позната је била по великој добротворној акцији прикупљања књига за школе у селима Србије под слоганом „Дарујмо реч“ са циљем да сва села у Србији добију своју библиотеку. 

За свој рад од Педагошког покрета Србије добила је  годишњу награду „Васа Пелагић” за врхунска остварења у образовању 2009. године. 

Зорица, жена која је имала осмех као дар, лепушкасту црту уметнице, била је ведрог духа и огромог срца које су љубитељи писане речи упознали у Скопљу, у „Спони”, удаљеном свега стотинак метара од куће у којој је рођена једног 10. септембра. Тада је „Спони” поклонила пакет књига са преко 600 наслова, дарује три своје књиге. То је, заправо, само кап у мору своје и туђе писане речи коју је од 2006. године несебично поклањала школама по селима Србије. 

Њен циљ је био да свако српско село добије своју библиотеку, при школи, цркви, при неком огњишту које још увек тиња чувајући српску реч. Знала је да у Србији има 4.800 села и да тај посао неће бити ни мало лак. Знала је врло добро да у Србији нестају села, да ће бити на хиљаде заувек затворених бунара, амбара и дворишта, да се њима више неће чути весела дечја граја...Знала је али је предано радила на својој мисији...

Нека јој Господ пода Царство Небеско: Слава јој!