12. април 2014.

Српска православна црква слави Лазареву суботу или Врбицу, припремајући се, у последњој седмици поста, за највећи хришћански празник - Ускрс.

Тај дан се слави као Лазарева субота јер се сматра да је тог дана Исус Христос васкрсао Лазара из гроба.

Врбица је увек суботом, дан уочи празника Цвети, који је недељу дана пред Ускрс.

На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе и тиме симболично представља свечани Исусов улазак у Јерусалим, када су га дочекали поштоваоци и следбеници. На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

Страшна седмица

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.

Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:

       "Лазаре, изађи напоље."

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.