08. фебруар 2014.

Поводом осам деценија од рађања великог српског песника Бранка Миљковића, у Градској библиотеци „Браћа Миладиновци“ у Скопљу, у уторак, 11. фебруара тачно у подне, најављено је литературно сећање.

У Спомен соби Браће Миладиновци,  о Миљковићевом делу говориће др Науме Радически, професор српске књижевности на Филолошком факултету, државног Универзитета у Скопљу, проф. др Горан Максимовић, декан Филозовског факултета у Нишу, такође професор српске књижевности.

Посебно обраћање словом о Бранку Миљковићу имаће академик Радован Павловски. На песничком скупу присуствоваће и амбасадор Републике Србије у Републици Македонији, Душанка Дивјак-Томић, др Александар Цветковић, начелник управе Нишавског региона и Небојша Васић, директор Градске библиотеке „Стеван Сремац“ у Нишу.

О песнику

У најави овог песничког сећања на Миљковићево дело, (које је изазвало велики интерес читалаца у Скопљу, обрадом и у склопу књижевних радионица у Спони),  наводе се најзначајнији делови његове биографије.

Бранко Миљковић је рођен 29.јануара 1934. Године у Нишу. Детињство је провео у Нишу, где завршава основно и средње образовање. Прву песму је  објавувио 1952. У београдском часопису „Записи“ када је имао 18 година. За Београд одлази 1953. уписује се на Филозовски факултет. Дипломираје  филозофиију 1957. године.

Миљковић је као аутор припадао тзв. групи неосимболиста, која је у тадашњим књижевним догађањима уједињавала песнике, који су у својој поезији синтизовали читаво поетско искуство симболиста и надреалиса. Прве песме објављује 1955. у белградском часопису „Дело“, који је уређивао Оскар Давичо.

После објављивања тих  упечатљивих и незаобилазних песама започиње његова муњевита и освајачка поетска фаза. Објављује књиге: „Узалуд је будим“ (1956), „Смрћу против смрти“ (заједно со Блажом Шћепановићем 1959.), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“(1960) и „Крв која светли“ (1961).

Тадашња књижевна критика Миљковића веома брзо убраја у сами врх српске поезије. Поред поезије он пише и есеје и књижевне критике и преводи руске и француске песнике.

Његову поезију карактеришу мотиви и пориви који произлазе од смрти, краја, луде храбрости, мириса пепела, али и од узалудности и потребе да се пише поезија. Он за песму вели- она се не пише, она се живи и она је резултат ума, а не срца.

Залагао се за савршенство као највећи идеал песме. Био је убеђен да нема поезије без строге и одређене форме, чиме је изражавао одбојност према тадашњој традиционалној  субјективној лирици. Тумачи Миљковићевог стваралаштва се слажу да у његовој поезији доминира смрт са свим њеним рефлексијама. Но, такође истичу да не постоји већа храброст од отвореног дијалога са смрћу и игром са њом.

Песник, боем и бунтовник Бранко Миљковић током 1960. Све чешће улази у конфликтне ситуације са неким видним члановима партије, али и са невидљивима, суочавајући се са једном непријатељском атмосфером.

Слобдоуман и  лудо храбар према тадашњим строгим и опасним партијским правилима комуниста  (као млад одбија чланство у Комунистичкој партији) Миљковић се сели из Београда у Загреб. Тамо постаје уредник редакције за литературу Радио Загреба.

Бранко Миљковић трагично гине у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године. Налазе га обешеног у једном парку у Загребу. Око његове смрти и до дан данес постоје различите верзије и плете се више контоверзи – да ли је песник извршио самоубиство или је - убијен.

У вези чина самоубиства, као феномен, Бранко Миљковић у једном свом есеју о Мајаковском вели: „... Мајаковски се није убио у треницима духовне кризе. Њега је убило избоље сопствене снаге, налик револверском пуцњу изнутра...“

У контекстњеговог кратком и бурног живота,  како се наводи у најави песничког сећања у Скопљу, као изванкњижени део његове фасцинантне поезије и свакако као једна ненужна, но сигнификантна митологизација  о животу и крају „српског песничког принца“, треба споменути и ово:

Седамнаест дана пред смрт Бранко Миљковић прави храбар и дивовско поестски висок чин- изјављује да се одриче од свега што је написао до тада и од свега што је добио. Написао је – желим да се зна да сам рашчистио са свим што сам нашврљао за ових неколико година. Одричем се од књига и награде (Октобарске)....