07.фебруар 2014.

Навршава се 150 година од смрти Вука Стефановића Караџића, лингвисте, реформатора српског језика, творца новог правописа и књижевног језика.

Ове године се обележава век и по од смрти Вука Стефановића Караџића, лингвисте и реформатора који је српски народни језик преточио у књижевни.

Караџић је новим правописом и народним језиком оставио нека од најдрагоценијих завештања у историји српског народа.

Умро је 7. фебруара 1864. у 77. години у Бечу где је и сахрањен, а од 1897. године његови посмртни остаци су у порти Саборне цркве у Београду.

Направио је одлучујући преокрет преточивши народни језик у књижевни.

Немерљив је његов допринос томе што су српске народне песме, култура и историја постали доступни и познати широм Европе.

Вук је сачинио српску граматику и утемељио правопис на принципу једно слово - један глас.

Четири године након његове смрти - 1868. године, тако реформисани српски језик ушао је званично у школе.

Рођен је 1787. године у Тршићу, код Лознице. Даровит и самоук, прешао је пут од детета из сиромашне породице, до најзнаменитије личности српске просвете и културе.

Слова је учио у родном селу од рођака - јединог писменог човека у читавом крају, а потом у школи у Лозници и у оближњем манастиру Троноша одакле се брзо вратио јер за учење није било прилике.

У Карловачку гимназију га нису примили, а кратко je учио од Доситеја Обрадовића.

Током Првог српског устанка био је писар устаничког војводе Ђорђа Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.

На српском правопису и језику почео је да ради по одласку у Беч 1813. године, после пропасти устанка, када је почео да сакупља народне песме и умотворине.

Пре тачно два века, 1814. године, у Бечу је објавио збирку народних песама названу "Мала простонародна славено-сербска пјеснарица" и "Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану" - која се, састављена по начелу "Пиши као што говориш, а читај као што је написано", сматра првом граматиком на народном говору Срба.

Годину дана касније је објављена његова друга збирка народних песама "Народна сербска песнарица".

Друго издање "Писменице" - граматике и "Српски рјечник" са 26.270 речи, објавио је 1818. године, те је тако правопис српског језика утемељен и уобличен.

Његовим реформама супротстављалали су се многи, а међу њима и врх Карловачке митрополије на челу са Стефаном Стратимировићем.

Митрополит, који је важио за човека ретке учености и културе, Вукову је језичку реформу сматрао примитивном, а његов превод Новог завета с немачког језика оценио као "скандалозан".

Вукове идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. године када су изашле "Песме" Бранка Радичевића писане "Вуковим језиком".

Ђура Даничић је текстом "Рат за српски језик и правопис" доказивао оправданост Вукове реформе.

Стекао је углед међу интелектуалцима Европе, међу њима и код Гетеа, а универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором наука.

Аутор је капиталних дела српске књижевности и историје: "Живот и обичаји народа српског", "Имена села у Србији изван пашалука београдског", "Житије Хајдук Вељка Петровића", "Милош Обреновић-кнез Србије или грађа за српску историју нашег времена", "Српске народне пјесме" и "Српске народне пословице".

Истраживачки рад којим се бавио, сврстао га је у зачетнике етнографије и етнологије у Србији. Његово дело сабрано је, у модерним издањима, у четрдесетак томова.

У његову част у Тршићу, Лозници, Троноши и Београду, од 1933. године одржава се Вуков сабор - најстарија и најмасовнија културна манифестација у Србији.

У Председништву Србије данас су у част Вука Караџића, педести јубиларни пут уручене Вукове награде.