30. децембар 2013.
ПЕТ ЕТИМОЛОГИЈА
– Из збирке ЕТИМОЛОШКЕ СТУДИЈЕ академика Буровића –
Ушла је у процес штампања нова књига академика, проф. др Каплана БУРОВИЋА, која носи наслов ЕТИМОЛОШКЕ СТУДИЈЕ. За наше читаоце, из ове књиге, доносимо следеће :
К О С О В О
Косово, заједно са Метохијом, данас се скраћено називају КОСМЕТ. Док се Метохија простире уз саму албанску границу Југо-западне Србије (један део Метохије се налази у Албанији !), Косово се простире на исток Метохије, према Приштини, Западној Морави и Скопској Црној Гори, па према Гњилану и Подујеву, на север до испод реке Ибар.
Све до XVI века, граница Србије је била на обали реке Дрим, данас у Албанији: дели Северну Албанију од Средње. У раније векове Србија се простирала и испод реке Дрим, све до самог Драча (алб. Durrës ), који су прадедови Срба отели Византијцима 548. године, кад у Албанији, па и на Балкану, није било живе душе албанске. Тада су Албанци били у Румунији, на падине планина Карпати и Бескиди, како ово признаје и највећи њихов албанолог, академик, проф. др Екрем Чабеј.
Да би стигли до Драча, Срби су пре тога настанили Косово и Метохију, преко којих области су и продирали према Драчу и Солуну. Из сачуваних историјских докумената сазнајемо да су Косово и Метохија тада били претворени у прах и пепео од варварских племана, која су туда, у пролазу, плачкала, жарила, палила, убијали месно становништво, или су их одводили са собом као робове. Кад су се Срби настанили у те области, оне су биле пусте, покрите прахом и пепелом, или обрасле жбуњем, шумама, без живе људске душе. Срби су Космет подигли из праха и пепела, прокрчили жбуње и шуме, засејали жита, изградили ту села и градове, па и формирали своју прву државну творевину. Тако је Космет постало кољевка српског народа, српске свести и српске бити, српске вере, школе, просвете и идеје.
Срби су Косово и назвали овако, а по птици кос, која је у својој црној одежди кроз векове кукала по том пољу, засађеном више неголи пшеницом српским костима најбољих синова, који су је бранили од страних освајача. Срби су својим грудима и животом бранили Косово и од турских освајача, дижући сву Европу на ноге у знак највећег поштовања, јер се ту – на Косово, бранила и Европа. Срби су и ослободили Косово од турских окупатора. Тако је Косово наводњено српском крвљу више неголи водом.
Албанци, пошто су стигли из Румуније у данашњу област Мат, средња Албанија, изнад Тиране, по мом рачунању у IXвеку нове ере, по прорачунима Академика Чабеја у X веку нове ере, енормним множењем и асимилирањем остатака других народа, па и самих Срба, које су нашли тамо, ширили су се на све стране данашње Албаније, па су крајем XVIII-XIX века почели прелазити чопоративно и преко њених граница, на територији данашње Србије, Македоније и Црне Горе.
Долазећи на Косово они попримају од тамошњих Срба ово име, што нам доказије да пре Срба они нису тамо никада живели, јер - да су живели пре Срба - имали би своје име за ту област. Сем имена Косово, у историји албанског народа и језика нема други назив за ову област.
Свесни овога, албански „научници“ су настојали да топоним Косово протумаче албанским језиком. Изједначили су га са својим апелативом kosë, али испаде да је и ова реч српска - коса – „оруђе рада“. Изједначише је и са апелативом кос – „кисело млеко“. Пошто нису успели да јој нађу еквиваленат у свом језику, потражили су му га и у страним језицима, па и у турском, тобоже: „потиче из турског језика, пошто турски апелатив ова значи „р а в н и ц а“, док реч ку или куш на турском језику значи „п т и ц а““.
Са чиме је неће изједначити ови Албанци?! Са свачиме! А пошто су тако постали најсмешнији, албански академици из Приштине најзад признаше:
„Legjendat serbe këtë fushë e quajnë fusha e mëllenjave, të cilat besohen nga serbet se janë shpirtrat e luftëtarëve serbë të vrarë në atë fushë. Të gjithë studiuesit konfirmojnë se emri Kosovë vjen nga fjala serbe kos që do të thotë mëllenjë....“1)
Превод: “Српске легенде називају ово поље фуша е мëллењаве (требали су да напишу: КОСОВО ОЉЕ, јер Срби не говоре албански!- КБ), које се верују од Срба да су душе српских ратника убијених на том пољу. Сви научници конфирмирају да име Косово потиче од српске речи КОС, која на албанском језику значи m ë l l e n j ë ...“
Иако су ово конфирмирали и сами албански академици, и то службено, Албанци ће наставити и у будуће да претендирају за Косово да је то њихова реч, да етимологија овог топонима потиче од њиховог апелатива КОС – „кисело млеко“, јер укисељени мозгови само укисељене етимологије могу и да производе.
Од ових укисељених мозгова екстремно-националистичких Албанаца не патимо само ми, њихови суседи, већ и сами поштени Албанци. Видите што су урадили са цитираном књигом Академије наука и уметности Приштине: чим су видели то признање да је име Косова српске етимологије, одмах су интервенирали и забранили је, повукли је из циркулације.
Кад би могли, ови би Албанци много што забранили, па и натоварили на своја леђа и скрили то по њиховим јазбинама, као лопов украђено.
_______________
1) 1) AKADEMIA E SHKENCAVE DHE E ARTEVE E PRISHTINËS: K O S O V A,- Priština 2012.
К А С Т Р И О Т
Кастриот је патроним феудалне породице, која је одиграла главну и децизивну, политичку и војну улогу у историји Албаније XVвека и народа који су ту тада живели. Из ове породице потиче и велеславни ЂУРАЂ КАСТРИОТ - СКЕНДЕРБЕГ (1405 - 1468), кога су Албанци прогласили за свог националног хероја, пошто су га присвојили, албанизирали му име у ЂЕРЂ КАСТРИОТИ СКЕНДЕРБЕГУ и прогласили га за Албанца.
Етничким пореклом ове породице заузели су се многи историчари, пре свега страни, а затим и сами Албанци. Верујем да је први који је Скендербега назвао СРБИНОМ византијски хроничар Theodore Spandugino Cantakuzi-no, који је, године 1535., написао читаву књигу за Турке, где говори и о Скендербегу и, између осталог, каже : Scanderbeg, huomo valoroso della persona, il qual essendo per natione Serviano.1
Скендербег, физички снажан човек, будући по националности Србин.
Касније, ово, за његову српску националност, претендирали су и други, али ми се овде нећемо бавити пореклом Кастриота, пошто смо то третирали у једној другој студији2. Објекат ове студије биће етимологија патронима, презимена, КАСТРИОТ или КАСТРИОТИ, како га то називају Албанци данас.
Сигурно да нисам први који третирам овај проблем. Колико знам, до данас, овом етимологијом бавили су се Андрија Анђелић, Dy Kandy, Petar Lukar, Eugeno Barbarich, Carl Hopf, Von Hahn, Von Thalloczy, Kostandin Jireček, Eusebius Fermedjin, Margaritis Dimitzas, Ivan Jastrebov, Milan Šuflaj, Fan Noli, Julius Pisko, Aleksandar Džuvani, Ећрем Чабеј и др.
КАСТРИОТИС на грчком језику значи « становник Кастриона ». И Критобул је употребљава у том смислу3. Латински израз CASTRUMи грчки Hastriзначе « тврђава ». У Грчкој има много села која се називају Kastrion. Изгледа да је ово сматрао за довољним Грк Димитзас, да би назвао Скендербега Грком4, што му је оштро оповргнуо руски конзул у Призрену, поменути Иван Јастребов.
Према др Фан Нолиу, Црногорац гроф Андрија Анђелић, савременик Скендербега –
« са малим прочешљавањима...води нас близу истине и даје нам објашњење презимена КАСТРИОТ сасвим коректно по етимологији ».5 Која је ова етимологија Ноли нам не каже (можда то крију и издавачи његовог дела, којим се служим!), док ја немам могућности да проверим. Али према Нолиу – « Генеалогија Дy Канзе-а, значи, има предност што објашњава презиме КАСТРИОТ од КАСТРИА... »6
Треба да знамо да је Ноли велики мистификатор, о чему смо већ писали.7
Thalloczy и K.Jireček кажу: « Castriotis von einem Ortsnamen Castrion » - (Кастриотис од имена места Кастрион)8. Исто тако каже и Шуфлај: « Цастриотис а лоцо Кастрион » - (« Кастриотис од места Кастрион»)9. Значи, Тхаллоцзy, Јиречек и Шуфлај (дајући презимену арбитрарно облик ЦАСТРИОТИС) изводе нам патроним КАСТРИОТ - КАСТРИОТА - КАСТРИОТИ византијским пореклом и са њима се слаже и Ноли, који каже :
« Грчка презимена албанских принцева тог времена нису нешто необично, из разлога дуге византијске владавине...Са друге стране суфикс ИОТ или ЈОТ, којим се означава мештанин једног села или града, постаде део албанског језика и употребљава се од најстаријих времена скоро у читавој Западној Тоскнији, од Канине до Нарте (Овако кажемо KANJINOT, SULIOT, HIMARIOT, DELVINJOT, BORSHIOT, FTERIOT, SHEPERIOT FRASHERIOT и др.). Да је овај суфикс ушао у албански језик од времена византијске владавине и да презиме Кастриот није једини пример, доказује се од Барлета, који данашње Химариоте назива « Цимеротае »10. Села именом КАСТРИ (КАСТРИ-А), има данас у Албанији, једно у Чамрији11 и једно на Северу Мирдите12, близу Дрима. У византијско време, имајући у обзир да ова латинска реч са грчким обликом има значење једне куле, или малог замка, можемо сигурно рећи да је било туцетима Кастри у Гегнији13 и у Тоскнији14. У Доњем Дебру постоји село, које се назива Кастриот. Али се не зна да ли је узело село име од Кастриота; или Кастриоти од села ».15
Са поменутима се слажу и Албанци, проф. др Александар Џувани и академик проф. др Ећрем Чабеј, који етимологију овог патронима вежу са «лат. ЦАСТРУМ, посредством грч. . Hastri ».16
Треба да знамо да Кастриоти нису из такозване « Toskëri Perendimore » (= Labëria), нити из неког другог дела Тоскерије. Сада је већ доказано да су они из Хаса, област између Кукеса и Призрена, која нема везе ни са Тоскеријом, а камоли са Љаберијом, понајмање са Грчком.
Суфикси -ИОТ и -ЈОТ у албанском језику нису из времена Кастриота и « византијске владавине », већ из једног много каснијег времена, векови XVII-XVIII. Израз Барлезиа « Cimerotas, vulgo dicimus », нема везе са албанским језиком, већ са грчким или, могуће, арумунским (влашким), јер у то време они су били становници Химаре, па су ту и дан данас у већини. Албанци су почели да силазе тамо са албанских Гора Тоскерије у XVIIвеку. Преко свега, овај суфикс не срећемо у албанском језику (у такозваном гегинском дијалекту !) ни у данашње време. Он наставља свој локални карактер, јер и дан данас припада тоскинском дијалекту. У албанском језику (гегински) не само да немамо још један једини патроним са суфиксом -ИОТ (значи сличан са патронимом Кастриот), већ немамо нити који етникон као КАНИЊОТ и ХИМАРИОТ. Албански језик не познаје апелатив к а с т р и о т за « чувара замка », нити са неким другим смислом. И дан данас, у њиховом највећем РЕЧНИКУ Академије наука имају реч KASTRIQза једну врсту змије, али не и КАСТРИОТ.
Исто тако, ни села са именом КАСТРИ (КАСТРИ-А) не само да нема « туцетима » у Гегнији, већ ни у Тоскерији, утолико мање на Северу реке Дрима, где се у време Кастриота простирала Црна Гора и Србија. Не знам да има и једно једино у Љабрији, нити у оном делу Албаније, који Албанци називају Чамрија (Кониспол са околним селима). И на Северу Мирдите, ни близу и нити далеко од Дрима, немамо које такво село.
Што се тиче села Кастриот у Пешкопији, коју Ноли назива « Dibra e Poshtme », то село сигурно није дало име Кастриотима, јер прије њиховог настањивања, у XIVвеку, није постојало. Значи, нема сумње да је то село узело своје име по Кастриотима.
За етимологију патронима КАСТРИОТ има велики значај чињеница да су Кастриоти из Хаса, где не само да немамо никаквих трагова са таквим именом, већ смо имали и имамо дан-данас словенски елеменат, који говори македонским језиком. У словенском, посебно у македонском језику, срећемо суфикс -ОТ, али не за етниконе: у македонском језику овај суфикс се употребљава за прављење одређеног вида имена која означавају занимање, професију: ПЕКАРОТ = « пекар », ВОДАРОТ = « водар», МЕСАРОТ = « месар », СТОЛАРОТ = «столар », МЕТЛАРОТ = « метлар » и др.
У српском и македонском језику ШКОПИТИ каже се и КАСТРИТИ, лат. CASTRARE. За особе које се баве шкопљењем коња, бикова, свиња, толико траженим и потребним у та времена, у средњем веку, како видесмо из горњих примера, имамо облик КАСТРИОТ (КАСТРИОТА).
Изгледа да су се преци Кастриота бавили шкопљењем животиња и од овога им је остало и презиме, које је слично са добро познатим словенским презименима, са презименима Македонаца и Црногораца ПЕКАРОТ, МЕСАРОТ; ВУКОТА, ЂОКОТА и др.
Овде нас води облик КАСТРИОТ (КАСТРИОТА), који срећемо код кефалије Канине17, дворјанин бугарског господара Влоре Александра Асена, који је сигурно избегао из Црне Горе (тада звана Зета) и, могуће, тражио је склониште тамо, у Влори, прогањан од Ðурђа И Стразимировића-Балшића (1362 -1372). Облик КАСТРИОТ без сумње је словенски, јер на албанском језику фигурише КАСТРИОТИ а на грчком КАСТРИОТИС. Канински кефалија са патронимом КАСТРИОТ, којега нам спомиње документ из 1368. године архиве Дубровачке Републике, први је познати, зајамчени Кастриота.
Овде нас води и облик КАСТРИОТА, који нам излази код поменутог Спандугино, код Тхаллоцзy-а и Јиречека18, код Хаммер-Пургуиаил-а19 и код других, облик овај без и најмање сумње словенски, српско-македонски.
Срећемо га и са обликом CASTRIOICHу документу Имена племићких породица Босанске Краљевине, који нам даје Фермеђин20, где сигурно имамо једну штампарску грешку, јер логика нам каже да треба да буде ЦАСТРИОТИЧ, значи КАСТРИОТИЋ, које је чисто словенско, српско презиме.
Бездруго да се једно такво презиме, које им евоцира њиховог прадеду, који се бавио шкопљењем свиња (!), није имало како да се свиди скоројевићима из породице Кастриота, посебно када су почели и да се као племићи, феудалци, успињу све више и више на лествици феудалне хијерархије. Албански академици, штавише и лично проф. Алекс Буда, претседник Академије наука Албаније, признају да су се Кастриоти у почетку називали МАЗРЕК (Сигурно МАЗАРЕК!)21, КОСТУР, ВУМЕСТЈЕ, према именима села покрајине Хас, одакле потичу.
Лично Скендербег, како тврди Ноли, више је волео турско презиме СКЕНДЕРБЕГ и тим презименом се потписивао. Ту Ноли каже текстуално :
« и пошто је поново променио веру, Ђерђ Кастриоти је задржао своје турско име Скендербе (то значи Александар-бег), и управо овим именом он је постао славни бранилац хришћанства, док се његово презиме Кастриоти скоро заборавило. Он је био тако горд за своје турско презиме, да га је додавао увек свом потпису. Разлог овоме не треба тражити много далеко. Турска титула бег садржавала је чин генерала који је Скендербег имао као власник једног војног феуда у Дебар и као заповедник једног контиђента Албанаца у феудалној војсци Турака » 22
Значи, ово је чинио и пошто се вратио у хришћанску веру и борио се против муслимана. Нема сумње да патроним Кастриота, са оном пежоративном нотом, која је шта више демострирала и њихово порекло, ни најмање « племенито », није имало како да се свиђа Скендербегу, нарочито у једној средини која је разумевала семантику тог патронима, преко свега у једно време када је он тежио да се импонира као велегосподар и краљ тој маси, од које је тражио подчињење и сагласност.
Све ово нам доказује да немамо посла са латинским CASTRUM, ни преко грчког Hastriвећ са латинским CASTRARE, преко српско-македонског КАСТРИТИ, које је и дан-данас код Срба и Македонаца у најширој употреби. Ово нам сугерише и порекло породице Кастриота, као и њена историја, која нема ништа заједничког ни са Римљанима или Романима, нити са Грцима, већ са Словенима, Србима и Македонцима, чији су језик, не само Скендербег, већ и његов отац Јован Кастриот и дед Павле, као и сви други њихови преци, имали за матерњи језик.23
Затвор у Бурељу,
Албанија, дуж године 1986.
___________________
1) SANSOVINO, Francesko: HISTORIA UNIVERSALE DELL’ ORIGINE ET IMPERO DE’ TURCHI, Venecia, 1568, str. 201.
2) BUROVIĆ, Kaplan: PORIJEKLO KASTRIOTA, Burelj 1972.
3) CRITOBOULOS: KNJIGA III (na grčkom), deo 82, str. 217.
4) PETROVICH, Georges T.: SCANDERBEG, Paris 1881, str. 117; Legrand, Nr. 356, str. 122.
5) NOLI, Fan: VEPRA, tom 4, Tirana 1989, str. 65, bilješka 3. Original na albanskom jeziku: ” me pak të krehura...na shpie afër të vërtetës dhe na jep shpjegimin e llagapit KASTRIOT fare korektësisht pas etimologjisë.”
6) Iden, str. 66. Original: “Gjenealogjia e Dy Kanzhit, pra, ka avantat që shpjegon llagapin KASTRIOT nga KASTRIA...”
7) BUROVIĆ, Kaplan: Noli dhe origjina e kastriotve, u delu MIKROLOGJINA, Ženeva 2000, str. 64.
8) THALLOCZY : FORSCHUNGEN, tom 1, str. 136.
9) ACTA, str. 57, kol. 2, beleška 1.
10) BARLEZIO, Marino kaže: «Cimerotas, vulgo dicimus» = «Cimerotas, po pučkom». (Vidi BARLEZIO: VITA, L. II, str. 34.) Treba znati da u jonskoj primorskoj pokrajini zvana Himara, koja se nalazi u Južnoj Albaniji, prema Grčkoj, tada nisu živeli Albanci, već pretežno Grci i Aromuni (Vlasi), pa i Srbo-Makedonci. Albanci dolaze u te krajeve tek u XVII veku, dok je Barlezio to rekao negdje 1510. Dan-danas gradić Himara, posetio sam ga 2013. godine, u većini je nastanjen Grcima.
11) Čamrija je grčka oblast, pri samoj granici Albanije, koju tako nazivaju samo Veliko-albanci. Toj oblasti pripada i gradić Konispol sa okolnim zaseocima, koji su posle razgraničenja između Albanije i Grčke (1913. godine), pripali Albaniji.
12) Mirdita je oblast Srednje Albanije, između reka Drim i Mat.
13) Gegnija je bila Srednja Albanija, od reke Shkumbini do reke Drim. U naše vreme se ovaj geografski pojam proširio do jugoslovenske granice. Mnogo rnije to je bila oblast oko Tirane.
14) Toskrija je Južna Albanija, od reke Shkumbini do grčke granice, bez primorskih oblasti Muzećeja i Ljabrija.
15) NOLI, Fan: cit. delo, str. 64. Original: “Llagapet gërqishte të princërve shqiptarë të asaj kohe nuk janë një gjë e pazakonshme, nga shkaku i zotërimit të gjatë bizantin...Nga ana tjetër prapashtimi IOT a JOT për të treguar vëndësin e një fshati a qyteti u bë pjesë e shqipes dhe përdoret nga kohët më të vjetra pothua në tërë Toskërinë Perëndimore, nga Kanina gjer në Nartë (Kështu themi KANJINOT, SULIOT, HIMARIOT, DELVINJOT, BORSHIOT, FTERIOT, SHEPERIOT, FRASHËRIOT etj.). Që ky prapashtim kishte hyrë në gjuhën shqipe që nga periudha e zotërimit bizantin dhe që llagapi Kastriot nuk është e vetëmja shembëll, provohet prej Barletit, i cili himariotët e sotmë i quan « Cimerotae ». Fshatra me emrin KASTRI (KASTRI-A), ka sot në Shqipëri, një në Çamër dhe një në veri të Mirditës1 afër Drinit. Në kohën bizantine, dyke marrë në sy që kjo fjalë llatinishte me formë gërqishte ka kuptimin e një kulle, a kështjelle të vogël, mund të thomi sigurisht që kishte me duzina Kastrira në Gegëri e në Toskëri. Në Dibër të Poshtme ka një katund, të quajtur Kastriot. Po nuk dihet a e ka marrë emrin katundi nga Kastriotët ; apo Kastriotët nga katundi.”
16) XHUVANI, Aleksandër: VEPRA, tom II, Tirana 1980, str. 534.
17) Kanina je mala tvrđava, nekoliko kilometara na jugu grada Vlora, u Južnoj Albaniji, u primorskoj pokrajini Ljabrija.
18) FORSCHUNGEN , c. d., str. 136.
19) GESCHICHTE DES OSMANISCHEN REICHES, tom I, L. V, Pesth 1840, str. 177.
20) FERMEDJIN, Eusebius: ACTA BOSNAE, tom XXII, Zagreb 1892, str. 560.
21) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQ-IPTAR, Tirana 1985, str. 460, kol. I. Naglašavam da je ovo MAZREK albanizirano-falsifikovano srpsko prezime MAZAREK i da je u XVIII veku biskup Matija Mazarek izjavio za sebe ba je Srbin, pa se i jako-jako loše izrazio za Albance.
22) NOLI, Fan: cit. delo, str. 264. Original: « edhe pasi e ndërroi përsëri fenë, Gjergj Kastrioti e mbajti emnin e tij turk Skenderbe (= do të thotë Alexander-bej), dhe pikërisht me këtë emër ai u bë një mbrojtës i famshëm i kristianizmit, ndërsa mbiemri i tij Kastrioti pothuajse u harrua. Ai ishte aq kryelartë për mbiemrin e tij turk, sa që ia shtonte gjithmonë nënshkrimit të tij. Arsyet e kësaj gjëje s’duhen kërkuar shumë larg. Titulli turk bej përfshinte gradën e gjeneralit që Skenderbeu e kishte si zot i një feudi ushtarak në Dibër dhe si komandant i një kontigjenti shqiptarësh në ushtrinë feudale të turqve ».
23) Ovu moju etimologiju prezimena KASTRIOT prihvatio je Makedonac dr Petar Popovski i uneo u svom delu GEORGIJA KASTRIOT ISKENDER, drugo izdanje, Skoplje 2006, str. 230, ali sa malom izmenom: on pretendira da ne potiče od kastriti, već od krastiti, tobože su preci Skenderbega bili šumari i krčili šume. Mislim da je očigledno da KASTRIOT potiče od kastriti, a ne od krastiti.
Д Е М А Ч И
Албанизирање Срба, Македонаца и Црногораца није вршено само на територији Албаније, већ и на територији Југославије. Није вршено само за време турске окупације, већ и после ослобођења тих крајева и формирања југословенске државе. Да, да, и под српском, македонском и црногорском заставом! Некоме може изгледати ово парадоксално, али ја ћу вам изнети чињенице, документа о албанизирању Срба, Македонаца и Црногораца и под својом националном заставом1. Наглашавам овде да је о томе већ написана читава књига, од југословенског дипломате Благоја К.Павловића, а под насловом АЛБАНИЗАЦИЈА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, Београд 1996.
Ево вам један сасвим јасан пример албанизираног Србина Косова под турском и југословенском заставом :Данас сви познају друштвено-политичку личност албанске дијаспоре у Србији (Косово и Метохија), звани Адем Демачи. Бавећи се албанском етимологијом на Университету у Скопљу, без икаквог циља, онако сасвим случајно, заузео сам се и етимологијом патронима DEMAÇI, за који сам у почетку мислио да долази од ДЕМ-И (множина келтског апелатива дам-, видите код Г.Маyера), затим од турског апелатива АДЕМ-И (аферезом почетног А-) или од ДЕМИР-И (аферезом задњег дијела -ИР) и, у сва три случаја, са српским суфиксом -АЧИ2.
Студирајући историју албанског народа, констатирао сам да су у области града Kukës, покрајина Хаса у Северо-источној Албанији, две највеће племићко-феудалне породице, још пре Скендербега, биле породице Де Мач(и) и Дида. Од племића Миро Дида произаћи ће топоним МИРДИТА (област Средње Албаније), док од племића Де Мачи (који су ушли и у албански фолклор, Kokë Malçi!) имамо топоним Источне Албаније MAÇELLARI, или MAQELLARË.
Као што у случају ДЕ РАДА имамо лексикализацију DERALLA, значи спајање дела ДЕ са апелативом РАДА (које је у устима Срба, преко РАДХА, дало RALLA), и у случају ДЕ МАЧИ имамо исти феномен, спајање дела ДЕ са апелативом МАЧИ у ДЕМАЧИ. А ово МАÇИ потиче из српског језика, од апелатива мач = на албанском језику « шпата », који је дао и добро познати патроним српско-хрватски МАЧЕК и многе друге српске патрониме. Данас огранци породице Мачи живе у Тирани.3
Сигурно да су се припадници породице Де Мачи, после турске окупације Косова, из Хаса преместили и сишли не само у области Пешкопије и Тиране, већ и на Косову, између осталих и у области Голака (покрајина Косова), одакле је пореклом Адем Демачи. Али, док су у Мачелар и у Тирани сачували само своје презиме, на Косову су сачували не само презиме, већ и савест њиховог племићког порекла, феудалног, и - временом, посељачећи се и пауперизирајући се, деградирали су се и лексикализирали део ДЕ са презименом МАЧИ у ДЕМАЧИ. Временон они не само да се пауперизирају, осиромашили су се, већ се и муслиманизирају. Преко муслиманске вере, као и многе друге породице Косова, Метохије, Македоније и Црне Горе, они сасвим заборављају своје српско порекло и албанизирају се.
Мислим да је ово стварна етимологија патронима ДЕМАЧИ, као и друштвено, социјално и национално порекло њених носиоца, за што нам сведочи и Адемово књижевно стварање, које је пуно србизама, што више и његов свакидашњи говор, граматичке, морфолошке и синтаксне конструкције. Колико за пример спомињем вам трпни албански облик qeshem, који је чисто српски (од српског повратног облика смејем се)4, који употребљава Адем у његовом свакодневном говору: « Unë qeshem me ta»5,- каже он, у једно време кад се на албанском језику треба изразити у активном облику: Unë qesh me taа. Исто тако албанску реч српског порекла БАЦ (од брат, брацо, бацо) не употребљава као Албанци у женском роду BACË-BACA, већ онако како је у српском језику, у мушком роду БАЦ-БАЦИ.6
Биографи Адема су већ писали да је његов отац, тестераш из села Доње Љупче, комуна Подујева, где се родио Адем, за време ДСР напустио своје родно село и сместио се у Приштини, на земљишту једног Србина, кога су управо тада убили Албанци, а његова жена, сигурно ужаснута ониме што су јој виделе очи, дала се у бекство са децом и зауставила се само у Београду, где сам је упознао 1953, јер сам код једне од ових несрећница, у Соколској улици бр. 16, становао као подстанар.*
Женева,
дана 15. март 2002.
_________________
1) Vidite moju studiju Albaniziranje Srba, Makedonaca i Crnogoraca, objavljena u sastavu mog djela PRETENDIRANJA ALBANACA, Ženeva 2004.
2) Albanac prof. dr Aleksandar Xhuvani i akademik prof. dr Ećrem Čabej, oba poznati kao linguisti i etimolozi, priznaju da je albanski sufiks -AÇ srpske etimologije. Vidite njihovo zajedničko delo PRAPASHTESAT E GJUHËS SHQIPE, Tirana 1962, kod sufiksa pod br. 6. Pre njih to su rekli i poznati svetski albanolozi G.Weigand, N.Jokl, G.Meyer, G.Pascu, S.Puškariu, L.Djamo i drugi.
3) Za opširnije vidite moje delo ALBANSKA PATRONIMIJA, rukopis, Zatvor u Burelju 1986.
4) BUROVIĆ Kaplan: MIKROLOGJIRA, Ženeva 2000, str. 98-99, glas QESH. U vezi sa time ovde imate više podataka.
5) EMËRLLAHU Mehmet : KOSOVA FLET VETË, Priština 1990, str. 31.
6) BUROVIĆ Kaplan: ADEM DEMAÇI, Ženeva 2002, str. 19-20.
*) Objavljeno po prvi put na albanski jezik, u sastavu mog dela ADEM DEMAÇI, Ženeva 2002, str. 18-20.
Ш И Ф Т А Р
Нема народа на свету који, поред свог правог имена, не носи и неко друго, неки надимак, обично пежоративан, којим га називају остали, обично суседи, у највећем случају непријатељски расположени. Сетимо се само Француза, Енглеза, Немаца, Руса, Италијана, Шпанаца. Сви они имају надимке, један погрднији од другог, као што имају надимке и обични људи. Сетимо се само надимака Иван, Јенки, Шваба, Лацманин, Геџа. Једини народ на свету, који се може похвалити да нема пержоративно име, јесте албански народ. Ово - наравно - има свој разлог, али ја не мислим писати о томе.
Хоћу да вам кажем пре свега истиниту историју једног Албанца из Тиране, и то из наших дана. Зове се, ако већ није умро, ShabanQose(Шабан Ћосе), познат не само у Тирани, већ на све стране Албаније. Постала је код Албанаца и изрека: Осе-осе, Шабан Ћосе!
Шабан је био продавач воћа и поврћа у једној малој бараци, далеко од центра града. Пошто је имао велики нос, деца, па и младићи, окупљали су се око њега и исмејавали га, измотавали се са њим на рачун тог носа. Не мање исмејавале су га и жене, које су могуће подразумевале и којеста друго. Био је у годинама Шабан, па им није могао ништа. Једног дана толико му то досади, да се пожали полицији, која позове децу и младиће, па и неке жене и нареди им да оставе носоњу на миру. Кад чу оно носоњу од уста полицајца, Шабан разрогачи очи, хтеде нешто рећи, али одмах помисли: “А коме да се пожалим против полицајца?!”
После овога нико се више није заустављао код продавнице Шабана. Избегавале су га и жене, не само младе, већ и оне старије. Валда су помислиле да је у служби полиције, чим су га узели у одбрану. Сви су пролазили поред његове продавнице спуштене главе, или окрећући лице на другу страну и правећи се као да га не виде.
После неколико дана досади то Шабану, а и промета више није имао као пре, па се опет пожали полицији: „Аман, што сте забранили народу да ме задева за мој нос! Па ја вам нисам рекао да ми их удаљите сасвим! Мени је досадно без њих!“
Овако је изгледа и Албанцима постало досадно без пежоративног имена, па га створише сами себи. Они су се ухватили за апелатив АРНАУТ, како их то Турци називају од памтивека, и дан-данас оптужују Турке да их тако називају од презрења и са презрењем. Касније ухватише се и за апелатив ШИФТАР, како их Срби називају од почетка XX века, па и противу њих урличу на сва уста, оптужују их и сатанизирају свакако, јер их тобоже и они називају тако, пежоративно, од презрења и са презрењем. Штовише, њихов познати песник др Есат Мекули написа и једну песму са насловом ШИФТАР МИ НЕ КАЖИ!, јер га то нервирало и испуњавало бесом1), иако се бусао у прса за интернационализам. Али га ни најмање није ни нервирало, ни испунило бесом, када је прочитао у албанској стампи да Исмаил Кадаре (који се тада исто тако бусао у прса за марксизам-лењинизам и за интернационализам!), не само што је Србе називао СЕРБИ, већ је ово СЕРБИ изједначио и са СЕРВИ и дао “етимолошко” порекло од латинског servum = “слуга”. Тобоже су тако Србе називали Византинци, пошто су ови - Срби -, по њему, били њихове слуге. Он сасвим добро зна да то није истина, али у борби за сатанизирање Срба и за шовинистички и расистички одгој Албанаца, ето - употребио је и то.
Преко свега, један наш паметњаковић написа и у ВИКИПЕДИЈИ:
“У српском језику се за припадника албанског народа употребљава назив Албанац. Назив Шиптар се, услед негативне конотације, у српско-хрватском говорном подручју сматра увредљивим и његова употреба представља израз албанофобије.”2)
Један други наш паметњаковић додаје на ВИКИПЕДИЈИ: “Албанофобија може попримити и облик расизма уколико је повезана са веровањем да су Албанци нека врста ниже расе. Анти-албанска осећања се огледају и у коришћењу назива Шиптари, који се услед негативне конотације у српско-хрватском језику сматра увредљивим.”3)
Наглашавам пре свега да ни за једног нити за другог од ових паметњаковића не верујем да су Срби. Мора да су Албанци, који нам се претстављају као Срби, ствар ова сада позната из више случајева, поновљених од ових Албанаца преко медија. За ово нам говори и чињеница што ниједан од њих није третирао србофобију ових Албанаца, манифестирану не само преко њиховог пежоративног назива SHKAза Србе, већ ни њихову етимологију склав и servum – “роб” и “слуга” за Словене и Србе.
Ово ШИПТАР-ШИФТАР, године 1967., од ових Албанаца постаде и објект дискусија у Народној скупштини Југославије, где је одлучено да се на српско-хрватском језику не употреби више реч ШИПТАР, већ АЛБАНАЦ.
У Албанији ни Парламенат нити Народна скупштина још није донела једну такву одлуку у вези израза ШКА.
Нема сумње да је име ШИФТАР рођено касно, много касно, пошто и сами Албанци, до XVIIIвека нису себе називали SHQIPETARIMA(= “синови орла”). УXIX веку, када се име Shqipetar(по узору на турско ОСМАЛИЈЕ = “синови орла”) распрострло не само у Албанији, већ и у њеној дијаспори, замењујући пређашње ARBËN/ARBËR, многи Албанци нису ни сами знали како да прононцирају ту реч, до тада за њих непозната. Неки су је прононцирали SHQYPETAR, други SHQIPETAR, трећи SHYPTAR, четврти ШИПТАР. На Косову, где су се понајвише Албанци мешали са Србима, прононцирали су то име ШИПТАР и ШИФТАР (= ШИФТАР). Па и дан-данас они тако називају себе. И ово има своје разлоге, у које моментално нећемо да залазимо у детаље, али наглашавамо да Срби немају самогласник Y (грчко ипсилон), па свугде тај самогласник албанских речи претварају у И: Shqypta > Шиптар, lypsar > lipsar, krypë > и др. А кад и Албанци то чине, онда би требало да се испита њихово порекло, јер мора да су српског, чим не знају да изговарају тај посебан албански самогласник.
Наглашавамо овде само да име SHQIPETARјош се није афирмирало ни међу самим Албанцима, камоли и у свету, међу неалбанцима. Цео свет их дан-данас назива као и у Средњем веку - АЛБАНЦИ. Па и они сами, у Грчкој, Италији и Хрватској, дан-данас се не називају SHQIPETAR, већ ARBËN/ARBËR.
Слушајући то ново име од њих свакодневно, Срби Косова почеше да их називају све више ШИФТАР и све мање АРБАНАСИ (=Албанци). Од Срба Косова и од самих Албанаца то су име прихватили и остали Словени Балкана, Црногорци, Македонци, нарочито Срби Београда. Поготово када су, после балканских ратова, дошли и у контакт са њима.
Тако име ШИФТАР, у почетку, није имало ни најмање пежоративан смисао. Касније, поготово у уста буржуја Србије, Црне Горе и Македоније, оно је почело да придобија и извесну пежоративну ноту. Што је више расло непријатељство између Албанаца и Срба, то је расло и пежоративно оптерећење овог имена. Али само код буржуја. Обичан Србин, Црногорац, Македонац, назваће Албанца и дан-данас ШИФТАРОМ, мислећи да му је тако име, ни најмање не помишљајући на ма што лоше, пежоративно. Ако му будете рекли да је то увредљиво, презриво, пежоративно име, да се тако изражава мржња и нетрпељивост према Албанцима, они ће се најискреније изненадити и повући. Иста ствар се данас збива и у Швајцарској са именом АЛБАНАИС = Албанац. Неки Швајцарци, зна се ко, уз национално име Албанаца, додају са неприкривеним презиром: “A-la-la, Albanais!” Из дана у дан име АЛБАНАИС код буржуја Швајцарске прима све више пежоративан смисао.Наравно да буржуји Србије и Швајцарске вучу за собом и неупућену масу грађана. Конструктивни грађани су се одупирали овоме и одупиру се, па и јавним протестирањем, као што је случај Владимира Арсенијевића. Полазећи од чињенице да и сами Албанци дан-данас називају себе ШИФТАР, а кад говоре на неком страном језику кажу за себе да су АЛБАНЦИ, мислим да као у имену АЛБАНАЦ, тако и у имену ШИФТАР, нема ништа лошег. Они имају и изреку: “Не храмље магарац ушима!” Али, будући да албански буржуји узимају оно ШИФТАР у пежоративном смислу, за презрење и националну нетрпељивост, албанофобију, препоручујем господи Србима, Црногорцима и Македонцима да их више не ословљавају тако, да више не употребе то име. Назовимо их њиховим светски афирмираним именом АЛБАНЦИ, бар док нам не буду рекли да их и под тим именом мрзимо, презиремо, понижавамо, тероризирамо и оспоравамо им основна људска права.4)
Струга,
дана 28.08.2003.*
_______________________
1) MEKULI Esat: PËR TY, Priština 1953. Pesma Shiftar mos më thuej (= Šiftar mi ne kaži).
2) ARSENIJEVIĆ, Vladimir: Naše crnje, WIKIPEDIJA, 2013.
3) ĆIRILOV, Jovan: Albanac ili Šiptar, WIKIPEDIJA, 2013.
4) Poslato za štampu na našem i na albanskom jeziku na više adresa, pa i na adresu sajta LAJME NGA ULQINI, koji mi ga ne objavi, iako tretirani problem je aktuelan dan-danas posebno u tom gradu, kao i na sve strane, u albanskim sredinama. Od redakcije tog sajta dobio sam ovaj odgovor:
Gospodine Kaplane, neću vam objaviti članak, jer se bavim samo vestima iz Ulcinja,
Zahvaljujem vam sa dobrim razumevanjem.
Sajt VESTI IZ ULCINJA,
03.12.2010
Tada sam prevod na albanski jezik objavio u mom delu NDËRGJEGJËSOHUN!(OSVESTITE SE!), Ulcinj 2011., str.51-53.
*) Magnetofonski snimak, učinjen od Vlaha Ðino H.
Ш К А
SHKA (чита се Шка), множина shkie (= Шkиe), у албанском језику муслимана је од самог почетка пежоративно име за православне уопште. Касније су мулсимани албанске националности (уз помоћ муслимана осталих националности, посебно оних турске националности!) локализирали овај назив само за Словене, и то само за оне православне вероисповести. Значи, у почетку су се тако називали не само Словени, Грци и Аромуни (Власи), већ и сами Албанци православне вере. Албански високи интелектуалац Митхат Фрашери (Frashëri, 1880-1949) мисли друкчије : « Ово је општи назив којим Албанци одређују Словене (Бугаре, Сербе или Црногорце). Овај термин је употреблен колико од муслимана, толико и од католика и, Албанци Грчке, за сваког Грка православне вере, аплицирају облик shkla».1 Тако мисли и Албанац PerikliČili. Могуће и TomaKacori (ThomaKacori)2. Тако мисле можда сви Албанци, али не прећуткују сви, као М. Фрашери, и чињеницу да је то данас пежоративно име. Тако се изражава и други високи албански интелектуалац и истразивач Ставро Скендо.3У РЕЧНИКУ Академије наука Албаније нећете наћи ову реч, иако је једна од најраспрострањенијих. Али, како рекосмо, са погрдним, јаким пежоративним оптерећењем против православних уопште, а посебно против Срба, Црногораца и Македонаца. Управо зато што су свесни тога, албански је академици нису увели у свој FJALOR, а да би тако прикрили горку истину о себи и свом народу. У исто време ови Албанци знају да урличу до небеса да их вређа “српска” реч ШИФТАР.4 По први пут у албанској лексикографији ова се реч уводи у РЕЧНИК PashkoBabi-а, а са значењем "Serbi (në kuptiminekeqtë pushtuesit)" = "Србин (у лошем значењу окупатора").5 Поменути С.Скендо мисли да је ово латинска реч, од апелатива sclavus, а са значењем "Словен".6 Полазећи од чињенице да су се тако shkaиshkieзвали и несловени, постоји већа могућност да имамо посла са једном турском етимологијом, од речи eski= « стар, староседеоц », која је у албанском језику претрпела фонетске промене eski>ski>shki>shka, множина shkie (= Шкие). Чује се и у облику shqa-shqau(= Шћа-Шћау), значи са палатализацијом, или - без ње -shkla, shklau, како то видесмо код цитираног М.Фрашери-а. Како се зна, Албанци су после њиховог доласка на Балкан, а живећи у симбиози са Словенима, узајмили од њих глас SH(= Ш), па су у вези са тим и многа С претварали у Ш: Skompin>Shkumbin, Scodra>Shkodër, Скопје>Uskup>Shkup,meso>mish, brosse(fr.)>brushë, misa>meshaitd. Истовремено је и палатализација познат фонетски феномен албанског језика, један од оних елемената што што га чине SATEMјезиком. У почетку, како рекосмо, њом су се подразумевали стари (eski) становници Балкана, они које су Турци нашли ту кад су дошли из Азије, у односу на Турке, који су били нови становнициi, дошљаци. Овде нас води и израз Eвлије Челебије (1611-1682), који за Битољ каже: „Oвде има много ескиi“. Сигурно та реч, претпостављам, тада није имала пежоративан карактер. Она је била уобичајено име становништва: тако су мештане називали Турци, што је била сасвим природна ствар. Али постоји могућност да ова реч потиче и од апелативаeskiya (прононцира се eшкија), која на турском језику значи « koмита, хајдук, лопов ». Могуће је да се пређашњи смисао eski = « стар, староседеоц »контаминирао са овим новим eskiya = “ koмита, хајдук, лопов ”. Рекао бих да одавде и од овог времена потиче пежоративни каракатер тог апелатива. Али, није мали број Албанаца који употребљавају ову реч и без пежоративног оптерећења, мислећи да је то природно име Словена православне вере.7) Oни који ово име употребљавају у пежоративном смислу направили су од њега и једно друго име,ново – SHKAVELL/Ë,-A, непреводљива, али са којом би хтели да кажу „super shka“. Треба да нагласимо овде да су Албанци (у нашој кући!), не само урликали на сва уста да их вређамо са називом ШИФТАР8), већ су срочили о томе и протестне песме, па су направили и проблем у нашој Народној скупштини9), па су нас и сатанизирали, оптужујући нас ништа мање већ да им тим апелативом оспоравамо основна људска права. Ништа од тога нисмо учинили ми ни у нашој, боже сачувај и у њиховој кући! Ни јучер, нити данас. Они настављају да нас називају тим погрдним именом. Они настављају да тиме индоктринирају и невине Албанце, од којих сигурно многи мисле да нам је то право име и да у томе нема ништа пежоративног, ништа лошег. Оставили смо и остављамо то њиховој савести и њиховом достојанству, свесни да сви на свету, својим језиком и својим поступцима карактеришу себе, а не друге, своје опоненте и противнике.
Затвор у Бурељу,
Албанија, 24. априла 1981.
1)FRASHËRI, Mithat : SHQIPTARË DHE SLLAVË, Tirana 1998, str. 75.
2) KACORI, Thoma: Perikli Çili dhe ekspedita e tij gjatë Luftës së Dytë Botërore në një pjesë të trevave ballkanike, që ishin të pushtuara nga ushtria bullgare, časopis TEMPULLI, God. III, Br. 7, Korča 2003, str. 27.
3) SKENDO, Stavro: THE ALBANIAN NATIONAL AWEKENING 1878-1912, Priveton 1967, str. 202.
4) Vidite o ovome moj etimolosko-semantički esej ŠIFTAR, koji se donosi u ovom izdanju.
6) SKENDO, Stavri: cit. delo, str. 202.
7) BUROVIC, Kaplan: MARTIRIZIRANO KOSOVO,- studije i članci, Ženeva 2007, vidite reportažu Albanac i Albanac, str. 149.
8) Vidite pomenutu studiju Šiftar.
9) Iden.
*) Objavljeno po prvi put na albanski jezik u mom delu MIKROLOGJIRA, Ženeva 2000, str. 99. Zajedno sa dopisom Šiftar, poslao sam ga na albanskom jeziku sajtu LAJME NGA ULQINI, koji je odbio da ga objavi. Vidite motivaciju kod studije Šiftar, fusnota 4.
Tadasam ga objavio umomdeluNDËRGJEGJËSOHUN!, (OSVESTITESE!), Ulcinj 2011., str.54-55.
|