01. децембар 2013.

Ћутање је признање

– У вези некоректног става др Петра Поповског –

Пише: Александар СТАНИСЛАВЉЕВИЋ

Др Петар Поповски је аутор многихдјела, међу која му је сигурно главно ГЕОРГИЈА КАСТРИОТ – ИСКЕНДЕР – крал на Епир и Македонија и втор Александар Македонски, објављено у Скопљу 2006, на македонском и енглеском језику. Дјело је волуминозно, има 1166 страница, па и самим својим изгледом намеће нам поштовање према аутору. Ово поштовање је показао према њему и Србин Саво Змајевић, могуће први, ако не и једини, који је у београдском листу ТАБЛОИД год. 6, Бр. 173, од 05. фебруара 2009. објавио солидну рецензију, коју је исте године прештампао и у свом дјелу ХИПОКРИЗИЈА СУЖИВОТА.

Између осталог, а у вези става др Петра Поповског према академику, проф. др Каплану Буровићу, г. Саво Змајевић пише:

“Он (Др Поповски) је прихватио његове албанолошке тезе, посебно оне о Скендербегу и Албанцима adverbam, или дјелимично, за што га поздрављамо. Али он их је и присвојио. Оно што нам је Академик Буровић рекао преко својих књига, студија, интервјуа, Доктор Поповски не само да прихваћа (што је природна ствар!), већ и присваја, што сигурно није природно, коректно. Доктор Поповски нам износи ставове Академика Буровића у вези Албанаца, његова открића и констатације, као своје. И не спомињући нигдје име Академика Буровића! На више страница његове књиге спомиње нам Витомира Долинског као аутора овог или оног, иако сасвим добро зна да је Витомир Долински новинар, који је Академику Буровићу учинио дуги интервју (објављен у 4 наставка листа ВЕСТ, Скопље, фебруар 2003). Све оно што приписује Витомиру Долинском није његово (Долинског!), већ академика Буровића.

Ово није први пут што Доктор Поповски прихваћа и присваја открића и научне констатације Академика Буровића. Нити први пут што прећуткује његово име. Учинио је то и у његовој студији о Скендербегу, коју је објавио прије двије-три године преко интернета.

Без и најмањег устезања кажемо да се Доктор Поповски надахнуо за ово његово дјело од Академика Буровића, од његових студија о Скендербегу и Албанцима, од његових открића и констатација. И не само да се надахнуо. Он је од Академика Буровића узео и смјелост за то.

Поставља се питање: Зашто Доктор Поповски, који узима смјелост да прихвати тезе Академика Буровића, да његове тезе и презантира у свом дјелу (као своје или као Витомира Долинског!), нема смјелости и да спомене његово име?!

Он сигурно зна да је у Македонији, још 1956. године, наређењем из Београда (УДБ-е) име Академика Буровића унето у црне листе, као име дисидентног книжевника. Он сигурно зна да је Академик тамо, у Тетово (Наређењем из Београда!) и ухапшен, па и кажњен потпуно невин. Разорена му је и породица, оплачкан му је стан, па су више пута удбаши Македоније настојали да га и физички ликвидирају. Он сигурно зна и то да је Академик Буровић дјелима, не само написаним, објављеним, већ и својим личним поступцима, вишеструко доказао да није био никада непријатељ Македоније и његовог македонског народа. И не само да није био непријатељ, већ је био и јесте један од највећих пријатеља. Он се као такав афирмирао не само у свијету, већ и у самој Македонији, и поред свих препрека, које су му учињене и чине му се од македонских титоистичких власти. Академик Буровић је учинио за Макеедонски народ оно што се синови тог народа, ни дан-данас не усуђују да учине!

Ми знамо да су титоистичке македонске власти биле и настављају да су незахвалне Академику Буровићу, као што су незахвалне и свим осталим Србима: или то нису доказали признавањем независности тзв. албанске државе Косово?! Зато оне и настављају да га држе по њиховим црним листама, зато се против њега уједињују и са албанским освједоченим непријатељима македонског народа, које хушкају против њега на све могуће начине. Ми знамо да су македонске титоистичке власти продале Македонију и македонски народ, па и себе саме, свакаквим непријатељима, мафијама и мафијашима, због чега у народу ври сасвим оправдано незадовољство, које ће сигурно и убрзо довести до нужних и коренитих промјена.

Знамо и то, да Академик Буровић (са њиме и сви Срби!), као што у македонским властима има своје непријатеље, у македонском народу је имао и има своје пријатеље, који су га подржали у затвору у Идризово, у емиграцији у Албанији, па – данас – и у самој Македонији. Ако се Петар Поповски не усуђује ни име да му спомене, Македонац др Ристо Ивановски иступа у одбрану Академика Буровића и преко штампе. А као он и неки други.

Кад је већ узео смјелост да прихвати тезе Академика Буровића, па и да их афирмира у Македонији и по свијету, нема зашто да му не спомене име, па и да јавно призна његово сасвим хумано, македонски родољубиво дјело, које - преко свега - има и строго научни карактер.

Прећуткивање имена Академика Буровића оптужује Петра Поповског за сарадњу са македонским властима не само против Буровића, већ и против свих оних који су се као Академик Буровић дисидентно борили против титоизма у екс-Југославији, а у том оквиру и у његовој Македонији. Као човјек-политичар, доктор Петар Поповски може бити Титоиста и непријатељ Антититоиста. То је његова ствар. Али, као научник, он треба да титоизам и политику остави на страну и да у предвид има само научну истину.”

Ево ће пета година што је С.Змајевић објавио ово. Господин Поповски ћути. Како наш народ каже: ћутање је признање. Али то је признање нечасних људи, јер часни се оглашују, признају своје грешке јавно и изјављују извињење.

Додајем: ако се г. Поповски није огласио, огласила се Македонска академика наука и умјетности, која је увела Академика Буровића у своју ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ управо као албанолога, гдје Поповског и не спомиње.

Академика Буровића је данас цио свијет упознао и признао као највећег савременог албанолога. Као такав је уведен и у светској ВИКИПЕДИЈИ, док је Universitet New Yorka превео на енглеском и објавио му његове албанолошке тезе, по којима Албанци нису аутохтони ни у самој Албанији, камоли и преко њених граница, у Црној Гори, Србији (на Космету), Македонији и Грчкој. Академик Буровић наводи и документа, чињенице и сасвим јасна научна аргумента да Албанци немају никакве генеалошке везе ни са Илирима, камоли и са Пелазгима, како то они претендирају.

Како сазнајемо, ових дана је изашло друго издање његове књиге КО СУ АЛБАНЦИ?, које је још 2008. године објављено и на енглеском језику.

Наглашавамо овдје и ово: Академик Буровић је своју посебну наклоност манифестирао према македонском народу не само својом свестраном подршком, коју је дао македонским емигрантима у Албанији и македонској националној мањини тамо, не само својим студијама о Македонији и Македонцима, већ и својим књигама, за које је платио не само да му се преведу на македонски језик, већ је платио и за њихово штампање, па их је све и раздао на поклон. Колико за примјер, спомињемо ова његова издања на македонски језик: БОЈАНА – дисидентна поема, којом је вршио снажан утицај и на највећег македонског дисидента Венка Марковског; МОРНАРЕВА СВРШЕНИЦА – новела; ПОТЕКЛОТО НА АЛБАНЦИТЕ – албанолошке студије, којом је отворио очи Македонцима у вези албанске дијаспоре у њиховој Македонији; АЛБАНЦИТЕ ГИ ИРИТИРА ВИСТИНАТА – полемике; АЛБАНСКИ ИСТОРИСКИ ФАЛСИФИКАТИ – студије и, посебно, КОМИЧНИ ФАЛСИФИКАТИ НА ИСЛАМ БАФТЈАРИ – детаљна анализа дјела Албанца И.Бафтјари JETA NË GUR, којом је овај фалсификовао историју Македоније и македонског народа. И док Академик Буровић подвргавадјело овог албанског шовинисте и расисте најоштријој критици, до данас ниједан Македонац се није усудио ни да спомене негативно име тог Албанца, Боже сачувај и његову поменуту пасквилу, да се не би замерио ни аутору, камоли и његовим Албанцима. Или ово није истина?/

Македонци су велики дужници према Академику Буровићу. Јако-јако велики. У знак захвалности, македонске га власти још увијек држе по својим црним листама, па и сарађују са његовим албанским непријатељима, који су побјеснили против њега, између осталог, и зато што заступа и брани научну истину о Македонији и македонском народу, а демаскирајући Албанце и њихове историјске фалсификате. Македонци би требали да дижу свој глас у одбрани Академика Буровића и да македонским властима траже да прекину персекутирање овог великог пријатеља македонског народа, као што су то учинили и Срби, па и његови Црногорци. Срби су га одликовали златном медаљом СРПСКА КРУНА и прогласили су га за СРПСКОГ ВИТЕЗА, док су га Црногорци увели у свој ЛЕКСИКОН ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ, садашња енциклопедија црногорског народа.

Академик Буровић се још 1955. године упознао са академиком Гане Тодоровски. То је пријатељство обновио 2003., чим је овај прочитао у скопском листу ВЕСТ дуги интервју овога и тако сазнао да је Академик Буровић жив. Састали су се више пута. Ми смо их видели у најпријатнијем разговору у просторијама хотела „Дрим“, у Струги и на Струшким поетским вечерима. Смрћу академика Гана Тоторовског надамо се да нису изумрли и сви остали Македонци, пријатели академика, проф. др Каплана Буровића.