23. октобар 2013.

СКОПЉЕ – Историја, семантика и етимологија –

Пише: Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик 

Скопље је данас главни град Републике Македоније са око 500.000 становника. У великом броју су Македноци, али има и националних мањина, посебно Срба, па и разних дијаспора. У Скопљу има и око 50.000 Албанаца, али они нису национална мањина, већ дошљаци, дијаспора, емиграција, који су ту стигли после турске окупације. Један добар њихов део су муслиманизирани Македонци, над којима су албански терористи вршили и врше притисак-шантаж да се изјаве за Албанце, ма да има и таквих, који су се преко муслиманске вере, срођивањем са албанским муслиманима, увели у бразди албанизирања.

По први пут се Скопље спомиње од Птоломеја (Georg. III, 9, 4), у 2. веку н.е. именом SCUPI, али је несумњиво да је као насеље формирано много раније, ако не пре нове ере, сигурно ту негде, одмах после нове ере. У нека документа име овог града налазимо и у облику Скопиние1), које је могуће старије од Птоломејевог. Са обликомSCOPIA налазимо га код ЈJohanmes Georg fon Hahn(1811-1869), који је сигурно то преузео из којег документа из протеклих векова.

Географски положај Скопља је био и јесте од велике стратешке важности, па су још Римљани, продирући копненим путем из Далмације, према данашњем Солуну, Егејском мору и данашњем Истанбулу,  стационирали ту своју 8. легију.

Под римском управом Скопље је напредовало и развило се до те мере, да су га они прогласили за центар, административно средиште римске провинције Дарданија.

Године 518. Скопље је претрпело своју прву велику катастрофу, земљотрес, који га срушио до темеља. Иако су у то време харала Балканом свакојака варварска племена, која су стигла и до Византа (Истанбул) и претворили Дарданију у прах и пепео, Цар Јустинијан га обновио, па се по њему назвало Јустинијана Прима.

Године 695. Скопиние заузимају Словени, који га назваше Скопље и, касније – Скопје, како га називају и дан-данас. Скопље, са читавом античком Македонијом, прешло је из руку Византинаца у руке Бугара, затим у руке македонског цара Самоила, кад постаје епископски град, па опет у руке Бугара, Византинаца и Срба. Године 1282. улази у састав српске државе Цара Душана, који га прогласио својом престолницом. Ту је он прогласио и свој чувени Душанов законик.

Од 1392/5. до 1912. био је под власт Турака. Године 1912., у Првом балканском рату, управо ту, код Куманова, српска војска је сломила турску војну силу и ослободила Скопље, па и читаву Македонију, уз помоћ и Македонаца, који су се добровољно прикључили балканским савезницима, а пошто су се од времена борили за своје ослобођење.

Под турском управом Скопље је доживело значајан развој и постао један од највећих градова Турске на Балкану. Евлија Челебија пише да је имао 12.000 кућа са око 60.000 становника.

Године 1689. Скопље преживљава другу катастрофу: аустријски генерал Пиколомини га спалио због куге. Тада се највећи део Македонаца иселио на север, предвођен од пећког патријарха Арсенија Црнојевића.

По ослобођењу од турског ропства, између два светска рата, Скопље је у састав новостворене државе Југославије, као центат Вардарске бановине. Македонци су тада, као Старо-Срби, уживали иста права као и сви други Срби. Многи су од њих слободно развијали своју културу и на свом, македонском језику.

После ДСР југословенска Македонија је проглашена за федералну републику ФНР Југославије, а Скопље за њен главни град. Од тада су Македонци успоставили у Македонију као службени језик свој – македонски, и сасвим слободно развијали своју економију, науку и културу, па се Скопље, од једне турске касабе, развило у велеград, са око пола милиона становника.

Године 1963. Скопље преживљава и трећу катастрофу – земљотрес од 26 јула, који је уништио 80% станбеног фонда. Погинуло је 1.070 људи. Захваљујући свестраној братској помоћи свих југословенских народа, у првом реду и највише од српског народа, Скопље је одмах обновљено и наставило свој пређашњи живот као главни град и економски, научни и културни центар Републике Македоније, која се у време југословенске кризе отцепи од Федерације и прогласи независном државом.

Етимологију имена града Скопља, сви који су се до данас бавили њом, везују је за име римске насеобине Colonia Flavia Scupinorum, лоцирана једно 5 км. северо-западно од данашњег града Скопља, код села Злокућани. Мисли се да је ова колонија формирана у време Домицијана (84/5. год. н.е.), када добија ранг самоуправне дедуктивне колоније и смештају се ту ветерани, углавном од 7. легије Клаудиа Флавиа.

Тако су написали и у WIKIEDIJI: “Le nom actuel de la ville vient de « Scupi », nom latin d'une colonie romaine qui a donné naissance à la ville. Toutefois, avant la fondation de cette colonie, l'endroit était déjà occupé par desIllyriens et ce sont probablement eux qui sont à l'origine de ce nom, dont l'étymologie reste obscure²⁾.”

Овиме је речена историја, али још није одређена и етимологија имена града. Што значи оно SCUPINORUM? Презиме Флавиа?! Па овај римски легионар се звао Claudio Flavio. Оно SCUPINORUM му је надимак. Оклен му тај надимак? Шта то значи?

Мешање Илира овде, које чини Ardian Room, сигурно плаћен за то од албанске мафије, не стоји, јер је Скопље са читавом Дарданијом било у зони настањеној од трачких племена. И сами Дарданци били су Трачани, а не Илири, о чему сам писао у једној другој студији, а он и ко год хоће могу то видети и по старим мапама, где се Дарданија одваја од Илирије и укључује у зони трачких племена, што нам са друге стране сведочи и учешће Дарданаца у Тројанском рату, који се десио пре приспећа Илира на Балкан.

На другој, левој обали Вардара, скоро изнад самог центра града данашњег Скопља диже се гребен, сада звани Кале, где је лоциран скопски војни гарнизон од времена. Полазећи од турског назива Кале, сигурно су ту смештали и Турци свој гарнизом. У наставку и сви они који су владали овим градом, па и данашње македонске власти. Нема сумње да су ту и пре Турака, владари овог града, смештали своје гарнизоне, пошто је место било прикладно и стратешко за то. Ту су сигурно смештали своје гарнизоне и Римљани, па и њихов Клаудио Флавио своју 7. легију.

На латинском језику се гребен каже scopulus.  

Клаудиа Флавио, пошто је ту живео са својом легијом, сигурно су његови Римљани почели да називају Флавио Сцопулус, па се то временом трансформирало у Сцупинорум.

Сигурно да ветеране, отслужене војнике и рањене, инвалиде, неспособне за рат, из више разлога он није држао ту, на гребену-Scopulusu Зато је за њих и њихове породице формирао колонију на 5 км. од Скопја, у плодној равници, на обали двеју река, Вардара и Лепенца, коју су по њему назвали Colonia Flavia Scupinorum. Тако се отресао ветерана и неспособних за ратовања, па и њихових породица, које је - са друге стране - и наградио земљишним парцелама, погодним за обрађивање и привреду. Овде су га ови ветерани и бранили са севера, јер - у случају рата - они су одмах затварали Качаничку клисуру и 7. легија Клаудиа Флавио, на гребену SCOPULUS, била је обезбеђена са те стране. Нема сумње да се око овог гребена – временом - развило данашње Скопле, јер је 7. легија имала много више војника и официра од оних ветерана и инвалида, који су се сместили у колонији Flavia Scupinorum-a. Око гребена се могуће почело стварати насеље одмах по смештају 7. легије на гребену-Scopulos. Ту су се сигурно међу првима сместиле породице официра, па занатчије, у служби војске и насеља које се ту стварало. Обрт робе, трговина и занатство ту су били много већи од онога у поменутој колонији, а са обртом робе - и живот. Тако је ово насеље превладало и афирмирало латинско име гребена као своје.

Елементарна логика нам ово налаже.

Тако, етимологија имена града Скопље мора да је од лат. scopulus – “гребен”.

Албанци, па и њихов највећи етимолог Ећрем Чабеј, и поред овога, претендирају да је етимологија имена овог града из њиховог језика, односно из језика њихових “прадедова” Илира, чиме сасвим свесно индоктринирају и хушкају своје људе против македонског народа.

Како рекосмо: Срби су овај град назвали СКОПЉЕ, а Македонци – временом – СКОПИЕ и СКОПЈЕ. Значи, код Словена, корен је СКОП.

Овај корен налазимо и код Рома, који су - после Словена - први несловенски становници овог града. Кажу да су на Балкан још од В века н.е. Они Скопље називају Скопије, што значи да су га преузели од Словена – Србо-Македонаца.

Албанци називају Скопље SHKUPI (прононцира се Škupi).

Треба знати да су Албанци стигли из Румуније у Мат, област Средње Албаније, изнад данашњег града Тирана, тек у 9 веку наше ере. Њихов највећи албанолог Ећрем Чабај каже – у 10 веку н.е. Из Мата су се они гранали на све стране данашње Албаније, па су – појединачно – стигли и преко граница данашње Албаније, и до Скопља. После турске окупације они се чопоративно селе са албанских гора и силазе у суседне земље, у Црној Гори, Србији, Македонији и Грчкој.

Њихов познати филолог проф. Реџеп Исмаили каже да Албанци нису имали глас Ш све до симбиозе са Србима, да су тај глас од њих, од Срба, попримили и, у једној периоди развоја њиховог језика, многа су С топонима обраћали у Ш. Тако су од СКАДАР направили SHKODËR, а од македонског СКОПИЕ, или ромског СКОПИЈЕ, направили ШКУПИ, обртом О:У, које је познато не само у албанској фонетици.

Турци су овај град назвали и називају ÜSKÜP i ÜSKÜB..

Како се зна, Турци су имена окупираних градова узимали из језика народа који је ту живео, разуме се – у већини. Неким градовима додавали су и свој префикс Ü-, У- или И-. Тако су од Льцињ направили ÜLKIN, од Скадар – ÜSKÜDAR, а од Скопље – ÜSKÜP-ÜSKÜB, познатим обртањем О:Ü, феномен овај познат у турском језику. Код изговора Турака имена овог града имамо и познато српско фонетизирање П:Б.

Ово нам доказује да, кад су Турци стигли у Скопље 1392/5., ту је гро становништва било српско-македонско. И поред свих несрећа које су пратиле Македонце кроз њихову историју, посебно Скопље, овај град је све преживео и кроз векове сачувао свој македонски карактер у свим својим појавама, облицима и манифестацијама. 

____________

1) ЋОРОВИЋ, Владимир: ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА, Подгорица 2009, стр. 77.

2) ROOM, Ardian: PLACENAMES OF THE WORLD, 2003.