Српска бирократија као минско поље ПДФ Штампа Ел. пошта

15.10.2013 radojko-milinkovic15. октобар 2013.

Све оно што би Србија волела да постане, постао је Радојко. Човек има пара, сам их је зарадио, бавећи се грађевинарством и инвестирањем, што по Србији, што по Ираку и Кувајту. И, уместо да се башкари у Београду, решио Радојко Милинковић у шездесет петој години да инвестира новац у земљу Недођију, приказује административне заврзламе у Србији више него реалније београдска Политике.

Нестварно изгледа та Радојкова бестрагија и ти непрегледни пашњаци на падинама Дивчибара, који су повезани с планинским венцима Сувобора, Маљена и Повлена, па у подне те линије брежуљака, које повезују планине на хоризонту, изгледају као рекламни туристички постер, осветљен блештавим сунцем.

Таква врста природног склада ипак није довољна да задржи мештане села Тометино Поље. Осим савршеног погледа, они немају неке нарочите користи, па већина бежи из те класичне српске бајке о старим кућама, макадамском путу и белој куги. И, зашто би остајали, када на крају крају сваке такве бајке људи живе несрећно, до краја живота?

Али, Радојко се вратио. И подигао на самој граници између некадашње партизанске и четничке ватрене линије, пет километара од Равне Горе – фабрику воде. Опасана бетонском оградом, зграда од природног камена и стакла представља архитектонски склад модернизма и традиционализма. Као пословна зграда на Менхетну поред које шетају овце.

Радојко нас мобилним телефоном наводи како да дођемо до Тометиног Поља, јер су и сателити и џи-пи-ес ћорави над овом пустаром. Прелазимо три ћуприје безбрижни, а четврту, као уклети путници у филму „Ко то тамо пева”. Излазимо на мост од дасака, газимо најпре по њему, па се молимо да не пропаднемо у поток. Није нека висина, али би болело.

Али, нас је тројица, возимо се без терета и машемо чобанима. Недавно су кинески инжењери, уз помоћ јефтине српске радне снаге, имали нешто тежи задатак: шлепери су се зауставили на пет километара до фабрике, а потом је кинеско-српски ланац на рукама читавих пет километара пребацивао до фабрике модерну опрему за производњу воде, тешку око шест и по тона.

Није то једина мука која је задесила инвеститора и дивчибарског фараона Радојка. Као да је, усред Србије, градио пирамиду!

– Имам очевину од 43 хектара, стекао сам новац јер сам приватник више од 23 године, пошто сам схватио да од рада за друге нема вајде. Зато сам одлучио да подигнем фабрику воде и задржим младе у селу – прича Радојко, пошто смо се некако пронашли.

Тометино Поље је село познато по три ствари: сваки сељак плаћа порез, а када се гласа излазност је 100 одсто. И,под три – када су мобилизације, одзив је, опет, 100 одсто.

Радојко је насуо шљунком блатњави пут, ископао је бунаре како би створио сопствени систем наводњавања… И, игром случаја, схватио је да његово имање лежи на благу. Копајући бунаре, Радојко није нашао нафту, али јесте – воду. И, јавише му из лабораторије из Београда, да вода нема натријума, да има много магнезијума и идеалан суви остатак.

Радојко је пред пензију сазнао, а била је 2011. година, из тадашњег Министарства за заштиту животне средине, рударства и просторног планирања, да је таква минерална вода светског квалитета, па се у њему пробудио инстинкт бизнисмена.

Али, Радојко је превише времена провео у иностранству, потом се исувише дуго дружио са западним инвеститорима. Чак је био ангажован да премерава земљу за изградњу америчке супертврђаве, амбасаде на Дедињу, па је неспреман ушао у инвеститорску авантуру у родном крају. Преживео је он и минска поља Ирака и Кувајта, али заседе српске бирократије нису ништа мањи изазов.

– Почео сам да зидам фабрику и схватио сам да је домаћа технологија за производњу воде прескупа. Почео сам да претражујем интернет и схватио да је кинеска технологија, с француском, јапанском и немачком електроником, девет пута јефтинија од наше! И ту није крај чудима јер сам отпутовао одмах у два кинеска града која нуде такву технологију. Тамо сам схватио да су њихове радничке плате веће од наших! Купио сам технологију у граду Таиџоу, а онда натрчао на другу запреку. Кинески инжењери су требали да допутују на Дивчибаре и монтирају технологију. Међутим, нисам знао да им требају наше визе. И, три месеца, преко нашег конзулата у Шангају, молио сам да им се визе издају. На крају, на једвите јаде, Кинези некако добише визе на две недеље. Стигоше кинески инжењери и ја се тек тад прекрстих од чуда. Њихова монтажа опреме, са авионским картама и боравком од две недеље у Србији, 12 пута је јефтинија од ангажовања наших стручњака – наставља своју сагу црни Радојко. И све време му се чини да је ушао, непозван, у инвеститорски ријалити-шоу.

Село је, додуше, живнуло. Двојица момака се се оженила, добила двоје деце. Живнуо је и Радојко. Али, живнула и бирократија. Намирисали жртву, богато јагње, с благом на Дивчибарама.

Изградио је Радојко, сам самцијат, далековод дуг два километара и трафо-станицу. Али, као некад партизани и четници, сада су ту ушанчени службеници општина Пожега и Горњи Милановац. Или је то, ипак проблем Електродистрибуције? Тек, 19 бандера које доводе струју до фабрике припадају Пожеги, а једна припада – Горњем Милановцу.

– Да се човек упуца док истражује дозволе и проверава чија бандера коме царству припада. Али, мукама мојим ту није крај јер, за наплату струје, сви путеви воде у Краљево – прича дивчибарски повратник. И Тесла би се вероватно упетљао у те силне бандере на пашњаку. Мука жива за 19 бандера, мука жива и за ону једну.

Него, када ће вода да потече у флашице? Све је готово, али се чека регулациони план. Надлежна комисија из Горњег Милановца, иако село припада Пожеги, још не заказује седницу. Рекли Радојку у општини Г. Милановац да сачека. Рекли и „Политици” да ће у петак – 11. октобра, година текућа – послати имејлом појашњење. Чека Радојко, чекамо и ми. Али одговора нема.

Извадио будући „краљ воде” и енергетски пасош, како закон налаже. Дао је 1.000 евра, па је, ваљда, сада стекао статус енергетског дипломате, мада он појма нема ни шта ће му тај пасош, ни куда ће с том „дипломатском исправом”.

И показује седамдесетак докумената, извода, дозвола, које је морао да ископава по различитим шалтерима различитих институција.

Али, упоран човек, тај Радојко Милинковић. Зарекао се да ће вода да потече, па најављује следећу инвестицију, бању по угледу на словеначке терме. Јер, заборавио је Радојко да каже која је четврта особина мештана Тометиног Поља.

 

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић