30. септембар 2013.

Издавачка кућа „Архипелаг“ објавила је збирку изабране поезије „Отплесана историја“ Риста Лазарова, познатог македонског песника и председника Македонског ПЕН центра, у преводу Душка Новаковића, пише Политика.

Лазаров је својевремено био генерални директор новинске агенције Танјуг, главни уредник међународног часописа Балкан форум. Од 1997. године је директор и главни уредник националне телевизије Телма. Објавио је више од 20 књига поезије, од прве„Ноћна птица у парку“(1972) до књиге „Ситнокорачарка“ (2012). Књиге изабраних песама Риста Лазарова објављене су у Енглеској, Русији, Србији, Бугарској, Албанији, Словенији, Чешкој и Аустралији. Добитник је више књижевних награда: „Млади борац“, награде града Скопља „13. новембар“, награде Македонске радио-телевизије за најбољу књигу за децу објављену између две Струшке вечери поезије…Лазаров преводи са енглеског, српског и бугарског језика.
Утисци о Вашој књизи изабраних песама „Отплесана историја“ говоре о ерудицији, проживљеном времену, различитим инспиративним личностима…Бродски, Ајнштајн, Матеја Матевски, Маркес, Брехт – да ли су то и људи са којима стално водите замишљене дијалоге?

–Драго ми је да је то уочено: проживљено време. Јурећи, кроз транзиционе тунеле и пећине, ка непознаницама и неизвесностима новог времена, ми ипак не остављамо за собом тоталну временску празнину. У оном што остане иза нас открије се нешто и за песму. Јер, песма се не измишља, она се напросто открива, често и загњуривањем у скривене пределе живота. Као што ни песници, што рече Мирко Ковач, не спасавају свет него се само труде да му удахну душу. Не живи се, као што се и не пише, само на дневној светлости, иако и у животу и у песми човек треба да зна што хоће да каже. Стварни живот, проживљено, се пише, да би, напослетку, све било јасније: и стварност, и живот, и судбине. Стварни живот, дабоме, чине и људи и са њима дијалог увек траје, баш овде и баш сада. То су дијалози између два неспокоја, увек очи у очи, без временске чипке.

Савременост је посебна јунакиња Ваше поезије, подједнако као и мртва краљевства историје. Кажете: „Све постаје јавно. Има ли Исус канцеларију за односе са јавношћу? И ко ће их убедити да људи, када се деле на једне против других, на крају остају без гаћа и отаџбине?“. Савременост, подједнако као и историја, инспиришу на иронични хумор, гротеску?

–Присност са савременошћу не значи удаљавање од себе самог. Утолико пре што је и сама савременост пренатрпана прошлошћу, па је све теже пронаћи је у правом облику. Дубина савремености подразумева и вишеслојност живота, а и погледа на живот. Има оних који у свом патетичном заносу и не примете да цвеће коме се диве јесте вештачко и уопште не мирише. Има оних који малтретирају савременост, цеде је не примећујући да су је на тај начин сасушили. Има оних који у сопственој досадној доколици и не примећују карамбол и испретураност вредности, којима је удобно у спаваћим колима, а не виде да је воз увелико помахнитао. Од моје прве песме имам исти ракурс погледа на живот. Не умем да усред карневала заузмем позу намћора – та, одмах би се видело да је то поза, да не кажем подвала. А и све више верујем да поезија и није за кобајаги учене намћоре. Уосталом, коме је некад шкодила кап ироније?

Тако, иронично, посматрате и исељеништво, носталгију, југоносталгију – посебно?

–Рекох: не научих, не знам да будем патетичан, а и исељеништво се ваљда, током времена, ослободило претплате на испразну патетику. У носталгији, па и југоносталгији не видим ништа лоше. Сви знамо да је прошло то што је било, али то што је прошло не значи да није било. Колико год била загледана у „светлу будућност“, моја генерација ће увек једним оком бацати погледе на земљу у којој смо расли, у којој смо стекли пријатељства која су, како видимо, надживела ту исту земљу. Хтели не хтели, остадосмо власници истине о негдашњој нам заједничкој домовини, њених културних вредности и стваралачке моћи, али и свега онога што изазива ироничне отклоне.

Како бисте данас укратко описали Балкан, поред онога описа из Ваше песме:„У транзицији је тако: тешко се схвата, брзо се заборавља. Множина брзо постаје једнина. И моћ гомиле брзо се расплињава на појединце.Комитети за заштиту људских права на заслуженом су одмору…”?

–Свих ових година, накотило се доста таквих који су се извештили у брзом заборављању. Памћење им ни раније није било нека врлина. Балкан постаде заборављено ћоше Европе, празан простор или складиште неизвесности. И складиште раскомаданих снова, предсказивалиште нових апокалипси. Опет, навикавамо се полако на живот једних поред других, првих комшија. Ето, и пасош нам више није потребан, у европској будућности и границе ће, практично, нестати. Културна сарадња има завидан квалитет, интензитет и скоро непрекидну фреквенцију, што је од изузетне важности. Живи смо људи, а и ово небо над нама је дељиво само контролорима лета.

Градови – јунаци Ваше поезије, а међу њима посебно Скопље, Праг, Венеција. Каква искуства Вас за њих вежу?

–Лепо сте приметили: градови – јунаци. А јунаке треба и поштовати, и волети. Градови нису архитектонске изложбе, већ пространства набрекла животом, живим људима, песмама и сузама, свачим. Посрећило се да упознам многе градове на свим континентима и брзо сам се заљубљивао у њих, али не оком путописца. Неке љубави, знамо, брзо прођу, неке остану довека: у Скопљу живим, у Прагу ми је син, а Београд носим у срцу..