Збирка сатира Каплана Буровића

Нова књига Каплана Буровића 05. септембар 2013.

Скендербег по други пут међу Србима

– Нова књига књижевника Каплана Буровића –

Има преко 50 година што књижевник Каплан Буровић пише сатире. Има исто тако преко 50 година што му се саботира њихово издање и у периодичној штампи, камоли као засебна књига. Ипак, посљедњих година, он је успио да разбије медијску блокаду и, више преко интернета, неголи преко штампе, објавио је неколико десетина сатира, посебно преко београдског листа ТАБЛОИД, који га, у његовој борби за научну истину, силно подржава.

Ових дана изашла је из штампе, наравно – као приватно издање – и његова прва збирка сатира, под насловом СКЕНДЕРБЕГ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА, пуних 279 страница ситног слога, бр. 10.

Сатире ове збирке су подјељене у три дијела: сатире из југословенског живота, из албанског и из швајцарског. Умјесто увода претходи им сатира, рекли бисмо – над сатирама, СКЕНДЕРБЕГ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА, која је дала и наслов збирки. Она је колико духовита, толико и актуелна. За њу су већ рекли да је бриљантна.

Сатире из југословенског живота су, на броју, 57. Преко њих се третира живот југословенских народа од прије ДСР, али понајвише овај наш свакидањи, у свим могућим његовим облицима и појавама, манифестацијама, наравно сатирички и критички сагледан, са позиција једног дисидентног књижевника, који се као такав афирмирао још 1952.године својом сада свима познатом поемом БОЈАНА. Пада у очи његово веће интересирање за његов родни Улцињ и Црну Гору, за његове Црногорце, али није мали број ни оних сатира које обрађују живот осталих екс-југусловенских народа, нарочито српског и македонског. Оне су једна значајнија од друге, једна лијепша од друге. Ми бисмо посебно издвојили: Порез окупацији и ослобођењу, Моја невеста, Магарац, Шеф и његова супруга, Услови за члана партије, Четврто око, Шеф УДБ-е, Тито, Каплан и Улцињани, Господар и његови ђетићи, Народни непријатељ, Капланово смртно сагрешење и друге.

Сатире из албанског живота су 74. У њима се третира савремени живот Албанаца Албаније, али и наше, југословенске националне мањине и емиграције, у Албанији. Пада у очи ангажовање аутора посебно личношћу познатог енверовског књижевника Исмаила Кадаре, кога снажно раскринкава преко неколико сатира. Као и преко његовог дјела ПРАВО ЛИЦЕ ИСМАИЛА КАДАРЕ, објављено од времена на албански, српски и француски језик, Буровић, преко лика и имена И.Кадаре, демаскира социјал-фашистичку клику Енвера Хоџе, против које се ангажовао прије свих и као нико други до данас, не из осветољубља, како мисле неки, полазећи од монструозних злочина које је Енвер Хоџа са његовом кликом на власти учинио овом нашем књижевнику и научнику, академику, већ зато што сами Албанци, чија је дужност да раскринкају ту криминалну клику, дан-данас се не усуђују да то учине. Неоспорна је чињеница да ово раскринкавање је испрепљећено и самоодбраном аутора од сатанизирања измишљотинама, лажима и фалсификатима, које му чине Албанци свих боја и застава, посебно Енверовци. Овдје су и његове најснажније, умјетнички најуобличеније сатире, од којих спомињемо: Балканци и француска свиња, Енверова Неџмија, Шта је тражио Каплан у Албанију?, Тефик Дединца, Женидба католичког попа, Ислам Баша, Верина три ара, Албанска свиња, Одликовања Каплана, Мука Исмаила Кадаре, Исмаил Кадаре, Како постаде Исмаил Кадаре академик, Кадаре и сталинисти, Допунски испити, Кадаре и Габријел, Хасан Дулђери; Буро, Габријел и Гајтани; и – посебно - сатира ПЛЕХ (ЂУБРЕ), која претставља перлу не само међу сатирама овог књижевника, већ и међу српско-црногорским, па и свијетским сатирама. Сами су Албанци изјавили да је вриједило издржати свих 43 година затвора, колико је осуђен у Албанији Каплан Буровић, само да би написао ову сатиру. Они су је и први објавили, сред Тиране, али пошто је прокламована “демократија”. Они су је и драматизирали и приказали преко РТВ Тиране. До тада је ова сатира кружила по затворским ћелијама, прелазећи сашаптавањем од уха до уха као анегдота, за коју је мало ко знао да је дјело Каплана Буровића. Ипак, кад су овог нашег књижевника увели у њихов службени програм Министарства просвијете за савремену књижевност, спомињу му дјела: роман ИЗДАЈА, збирку приповиједака ОДЈЕК КОРАБА и новелу ЗМИЈА, сва објављена прије хапшења, али не и сатиру ЂУБРЕ, која је дигла на ноге албански народ против терора Енвера Хоџе.

Сатире из швајцарског живота су свега 33. Њима аутор не третира само савремени живот Швајцараца, већ и емиграната тамо, наших и других народа. Он се критички осврће на негативне појаве тамошњег живота, који је сносио и актуелно сноси на своја љеђа. Међу овим сатирама истичемо: Швајцарски емигтрант, Астрит Лека, Молба швајцарском богу, Швајцарска банка, Каплан пред Сатаном, Читалац и Моје жене – најдужа међу његовим сатирама и - исто тако – једна од најљепших.

Умјесто поговора аутор нам даје сатирички Интервју поводом васкрсења, преко којег демаскира Јосипа Броза Тита, Енвера Хоџу и Рамиза Алију.

У APPENDIX-су нам доноси мишљења која су изразили о овим сатирама неке личности, у току њихових објављивања преко медија, као што су Матеј Лесковар, који их је преко портала ГЛАС ДИЈАСПОРЕ оцијенио као бриљантне сатире, затим Младен Станчић, Душан Нонковић, Биљана Диковић и Раде Бакрачевић.

Предговор књизи је написао Иван Ловренчић, који – између осталог – каже: “Све су ове сатире умјетнички обрађене истине, стилизиране, претежно из живота самог аутора, а и других конкретних личности, које је аутор познавао и које нам наводи и њиховим правим именима, изузев којег ретког случаја, кад је – из оправданих разлога – променио то име неким псеудонимом. Ипак, они који познају биографију аутора, лако могу открити ко се крије иза овог или оног псеудонима, ко је Ана Апис, или Ислам Баша, Илија Кучанин и други.

И поред тога, ниједна се од њих не може узети као стваран догађај, преживљен од аутора или било кога друго. Не само оне које су написане у трећем лицу, већ ни оне које су написане у првом лицу. И поред стварних имена, треба да увек имамо у виду да су то умјетничка ђела, уопштавања и типизирања, за што нам најбоље говори и мистика, анђели и ђаволи, Свети Петар и сâм Бог, који се уплићу у покојој од њих.

Пада у очи да су многе од ових сатира повезане именом аутора, као да их је посветио себи и својим патњама, као да је опседнут егоцентризмом. Неоспорна је чињеница да су у основи многих сатира његови стварни доживљаји, рекли би фотографије његових двобоја, патњи и страдања. Ипак, у свакој од њих имамо умјетничког ретуширања, оно што их од голих исповијести уздиже у свери умјетности. А што су повезане његовим именом није он крив већ живот, који је од овог човјека направио жижу, у којој су се као стреле и копља преламале све струје савременог свијета, сва зла и све несреће.

Са друге стране, није мали број и оних сатира, које је посветио преживљајима других, његових колега и другова, субораца, пријатеља и познаника, као што су књижевници Михаило Газивода, Милован Ђилас, Блажо Силић, Кин Души, Мехмет Муфтиу, Ндрек Љуца. Посебно његов окорели непријатељ Исмаил Кадаре...

У свакој од ових сатира очигледна је актуелна стварност, гола и горка стварност, коју је преживео не само аутор, већ и – мање-више – сваки од нас. Њима Каплан Буровић подвргава најоштријој критици југословенску стварност, не само титоистичке периоде, већ и пост-титоистичке, ову најактуелнију, наших дана. Он је немилосрдан не само зато што је и та стварност била немилосрдна према њему, па јој враћа мило за драго, већ и зато што је то у његовој природи, у генима, наслеђених од његових племенитих предака, историјски познати по свом чојству и јунаштству“.

Оно што је већ речено за његову поезију од књижевне критике, можемо поновити и за његове сатире, да је његово стварање „прожето јаким метафоричним преплетима и посебном социјалном цртом, у којој се назире песник који сасвим стоји у једва видљивој светлости огњишта малог света, и свом снагом дува у пламен не би ли како појачао светлост » (Мр. Живко Марковић). Док Никица Банић пише за Буровићеве сатиричне пјесме: „Назив сатиричних песама потиче са грчког језика, где означава секиру. Та секира својим ушицама је високо подигнута, а под њом је свака глупост, саможивост, кукавичлук, издаја и сл...Сагласно томе човек удара у своје језичко клепало и умори се. Дође песник попут песника Каплана Буровића и одмени га. Звоном надомести клепало. Од свих звона најјаче је звоно које звони у нама: „Њих и њихово устројство!/ Њих и њихов „хуманизам“!/ Њих и њихов цинизам!/ »“ (Ови су стихови узети из познате поеме Буровића СВЕДОЧАНСТВА, која је преведена и објављена и на француски језик од самих Француза, и то у часопису LETTRE INTERNATIONALE, Paris, 1992.).

Многе сатире Каплана Буровића су антологијског карактера, па се и надамо да ће тамо заузети мјесто, које им по умјетничким и идејно-друштвеним заслугама припада. Преко свега, овај наш књижевник, који је унет у програм књижевности једног другог народа, мислимо да је од времена заслужио да се уведе и у програм књижевности свог народа. Не само наши ученици, већ и учитељи, наставници и професори, имају што да науче од њега, јер - не само као научник, већ и као књижевник, Каплан Буровић је изузетна личност, који се, и поред свих препрека - снагом свог талента, свог ума и свог срца – афирмирао не само у свом народу, већ и ван граница, широм свијета, неоспоривим умјетничким вриједностима и научно доказаним истинама.

Суад Сулејманагић