02. септембар 2013.

Не треба бити посебно паметан, није нам потребно ни неко изразито истраживање, сагледавање, проматрање да би увидели шта се то најновије збива око нас и у нас; где смо то данас као народ? Куда се крећемо са којим циљевима са којим системом, да ли нечег таквог и има? Можда нам се једина дилема намеће у виду упитника одакле само почети, коју ставку навести, у изобиљу примера нашег апсурда, наших нарави, свакодневице која затрпана примерима отуђености, потпуном нехају на многим пољима...И да шта најпре издвојити, а да не поприми обрисе неке фаворизације када се све сурвало од ништавила и пропасти коју имамо.

Тако је рецимо скоро без икакве пажње јавног мњења у Краљеву осуђен Славољуб Јовић, 51-годишњи Србин из Косовске Митровице. Седам година затвора. Под оптужбом да је лане пуцао на војнике немачког КФОР-а и том приликом двојицу ранио.

Јовић или Паги, како га народ зна и препознаје и по све видљивијим графитима у Косовској Митровици, као потврда са намером да се не заборави један од највећих јунака, једног од људи који су на својим плећима изнели највећи терет борбе за одбрану тог дела Космета. Без доказа осуђен на робију, један од најзаслужнијих за отпор северног дела Косовске Митровице НАТО-у и албанској окупацији. Данас, штрајкује глађу у затворској болници у Београду, јер не види други начин борбе против неправде, апсурда коме је изложен.

А ми се нехотице хватамо за важније и преча посла. А неправда боли, тај урлик највише осећају његови најближи, породица, па приајтељи који увидеше да српска Полиција заиста нема мандат и ингеренцију у покрајини, бар су до сада то увиђали од 1999. све до сад. У ове дане одједном се испостави да се може деловати и у покрајини, када треба ухапсити Србина?! 

И док нам колевка гори, окупирана и растргнута, наша најболнија рана - Косово и Метохија, где смо „сви рођени” ништа боље не пролазимо кроз ужи део наше матице, у крају попут Сијаринске бање, скроивото мало познато место са знаметнитим људима, старим херојима као што је Илија Илић (Поповић), Други Обилић чији је гроб потпуно запуштен, као и други гробови знаметнитих мештана. А Илија јунак Солунског фронта којег је красило чојство неустрашиви прегалац, понос Степе Степановића и Живојина Мишића који је осам пута рањаван, инспирација песницима био нема и даље достојан споменик иако је то више него заслужио, као што и ми недостојни његови потомци јесмо позвани да барем знано обележавамо и памтимо такве громаде, да никако не дозволимо да падне у заборав дело и подвиг. 

Све су то српски производи који се чудним чудима мере. Тако ето, дођосмо и до наших нових хероја, до Емира Бекрића и Иване Шпановић, тачно после 11 000 дана од првог Светског првенства у Риму 1983. године неко се од наших такмичара краљице спортова попео на постоље победника. Тако сада уз нови производ имамо и нови систем, бар у спортском смилсу ако га другде немамо или недостаје у другим сферама, а то је више него очито..Та страна стручне мудрости на овом спротском борилишту надокнађује остале сегменте живота. А то да ли ће њихове мерљиве резултати испратити држава и руководства задужена за рад и развој талената будућих организационо треба видети, јер није све у блицевима и пријемима, јел да? Треба правилно оценити овај успех, овај подвиг. 

Шта тек рећи о данашњим нашим херојима данашњим првацима политичке елите, коју ли само да изговоримо, шта да паметно уметнемо а да се не огрешимо. Иако нам је само на први мах исти циљ иста тежња, будимо поштени и истину рећи није њима до српства никад ни стало, наша ће борба остаи и истрајати макар нас и не било, али бићемо оно на шта нас обавезује један велики ум чијег се јубилеја данас олако одричемо и где се такође мало говори и зна, а његова ће нам клица увек бити водиља. А говори више но све речи сама чињеница да не постоји иницијатива за обележавање девет векова од рођења Стефана Немање, једне од најзнаменитијих историјских личности српских народа. Треба ли подсећање да нема споменика свим страдалницима усташког терора – од Јасеновца до Олује!? Има ли боље и успешније илустрације деценијског одсуства политике у изградњи и развијању свести о значају жртава које је поднео наш народ у својој историји. О томе нам говори и однос према обележавању за српски народ и његову културу изузетно значајног јубилеја- 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша.

Што се пак тиче нас на југу, у Македонији, пуно тога је већ исписано и речено на страницама Слова, на интернет потралу Споне. А ту је добро позната бољка стања српског језика, све мањем броју ђака првака, запуштеност древне светиње у Старом Нагоричану црква Светог Ђорђа задужбина краља Милутина. Коју реч овде употребити о багателисаном односу матице и гашењу тригодишње допунске факултативне наставе српског језика у Скопљу и Речици код Куманова...Упутно ли је поново подсетити о поприштима историјских битака на просторима данашње Македоније, попут оног на Брегалници, једна реч – немар! Довољна ли је само да укаже на постојеће стање? Како ли само другачије исказати атмосферу на јубилеју, - „на отвореном“ без правог обележја, гробног места где би свећу запалили, тамјаном окадили хумке храбрих предака, за покој њихових душа посули вином и „мученицом“ из родног краја...

Милутин Станчић