01. август 2013.

Македонија и Србија, по мени је то све исто: препуне су апсурда, ситуација, ствари за које се човек пита да ли су могуће, каже редитељ Никита Миливојевић у Политици

Мото представе „Розенкранц и Гилденстерн су мртви” заправо изговара Розенкранц: „Сећам се времена кад је било одговора на све стране. А сада само има питања, а нигде одговора.”

– Значи у питању је страшно збуњен, конфузан свет који не налази одговоре на питања јер су објашњења толико бесмислена да не можеш да их прихватиш. Овај Стопардов текст ми омогућава да се поигравам и хумором и озбиљним стварима, и гротеском и апсурдом. Пре 20 година радио сам ову представу у Шапцу, као млад редитељ. Када сам  поново прочитао комад помислио сам: „Боже, како сам се усудио да тада радим ово дело.” Тада нисам ни био свестан колико је слојевит и паметан овај текст – рекао нам је редитељ Никита Миливојевић у паузи између две пробе представе „Розенкранц и Гилденстерн су мртви”, рађеној према тексту Тома Стопарда, чија је премијера одржана у суботу у необичном сценском простору Официрског дома у Битољу, а у продукцији овдашњег националног театра. Сценографију је урадио Валентин Светозарев, костимограф је Благој Мицевски, а за сценски покрет се побринула Амалија Бенет. Глумац Огњан Дранговски тумачи  Розенкранца, а Мартин Мирчевски Гилденстерна. У подели  коју чини 19 глумаца су и: Петар Мирчевски, Маријан Горгиевски, Петар Горко, Соња Михајлова, Борис Чоревски, Катерина Аневска, Никола Пројчевски...

– Искра се родила на нашем заједничком гостовању прошле године у Лондону са Шекспировим „Хенријем Шестим”. Почели смо одмах да причамо о новој сарадњи, јер сам у Битољу радио „Антигону”. Видео сам два симпатична момка – Огњана Дранговског и Мартина Мирчевског. Огњан има преко два метра, а Мартин је за пола метра мањи од њега. Тада сам рекао: ова двојица су као Розенкранц и Гилденстерн. Благој Мицевски, уметнички директор Битољског театра, одмах је одреаговао: „Па зашто не бисмо радили Стопардов комад?” Рекао сам им да сам то дело радио пре много година, а Мицевски ми је одговорио: „Па ми нисмо. Ево, имаш њих двојицу. Размисли, битно је да почнемо да разговарамо” – открива Миливојевић.

Битољско читање комада „Розенкранц и Гилденстерн су мртви” десиће се у необичном сценском простору напуштеног Официрског дома, који је изградио Абдул Керим-паша у 19. веку. Архитекте кажу да је ово редак примерак македонске архитектуре и да представља синтезу палате и тврђаве.

– Улазак у одређени простор у старту наговештава редитељски концепт. Волим аутентичне амбијенте јер дају пројекту нешто што ниси очекивао, ниси планирао, ниси имао у својој глави, машти. Они отварају могућности о којима често ниси ни сањао – објашњава редитељ и наглашава:

– Стопардов комад је фантастичан. У питању је готово филозофско штиво, као да га је Сартр писао, јер поставља основна егзистенцијалистичка питања, а истовремено се поиграва са, како да кажем а да не увредим писца, глупавим и паметним стварима у животу.  Македонија и Србија, по мени је то све исто: препуне су апсурда, ситуација, ствари за које се човек пита да ли су могуће. Последњих година у својим представама стално имам запитаност, па чак и у „Хенрију”, како је могуће, како нам се десило, када је почело стање, то јест време у коме је ненормално постало нормално. Та идеја се провлачи и кроз овај текст. Из перспективе нека два мала типа се заправо види шта је то игра великих. Имам утисак да се велики непрестано играју са нама малима и да се ми стално питамо зашто им то треба, без конкретних одговора.

Благоје Митевски је костиме радио у три групе. Тако ће, како нам је открио, главне јунаке публика најпре гледати у класичним костимима из епохе.

– Затим имамо целу групу костима као са двора, који наличе нечему што би носила савремена краљевска породица, а на крају се Розенкранц и Гилденстерн облаче у јунаке који највише подсећају на дело „Чекајући Годоа” – објашњава костимограф.  

Сценограф Валентин Светозарев, који је уједно и директор Народног театра из Битоља, наглашава да на репертоару ове куће па и у Македонији до сада није постављено ништа што личи на Миливојевићеву поставку Стопардовог комада. 

– То ми је баш леп комплимент. Светозарев је презадовољан представом. То се не да сакрити, јер ако се неком човеку нешто не допада, ти брзо видиш. Као када ти после премијере честитају на успешној представи, а ти им у очима видиш да ту нешто фали – каже Миливојевић, кога после Битоља чека рад на представи „Непријатељ народа” у Никозији, док ће на пролеће 2014. године радити „Пут за Дамаск” у Народном позоришту у Београду.

– Миливојевић је од оних редитеља који на прву пробу долазе са спремљеним идејама и који брзо размишља тако да не губимо време. Уз то зна врло добро да искористи оно што глумци могу да му понуде. Мој Розенкранц није много различит од мене, а то редитељ и тражи: да нема много глуме, већ да се што природније направи улога, да комичност не произлази из лика већ из ситуације – каже Огњан Дранговски.