21. јул 2013.

Једна од највећих интелектуалки свога времена, професорица, књижевница, песникиња, есејиста, преводилац,  филозов и мислилац, Аница Савић Ребац добар део свог, често трагичног, живота провела је у Скопљу.

О овој готово заборављеној, а изузетно талентованој особи с импресивним књижевним опусом, која је тек након смрти убројана у једну од најчувенијих српских жена, знало се веома мало. Тек њено самоубиство, које је временом попримило обрисе легендарног чина љубави, побудило је пажњу тадашње културне јавности, чак и више од самоубиства песника Бранка Миљковића.

О интелектуалној величини и образовној супериорности Анице Савић Ребац, још у раним студентским данима на Филозофском факултету у Скопљу нешто је начуо тада млади, данас 66-годишњи Данило Коцевски. То га је деценијама заокупљало и прогањало, па и доста касније, када је постао познат македонски књижевни критичар, приповедач, романсијер, драматург, песник и нада све хроничар Скопља.

- О Аници се веома мало знало иако је била блистава личност и интелектуалка изван свог времена. Чуо сам да је добар део свог живота са мужем Хасаном Ребцем провела у Скопљу, па сам почео да истражујем и „копам“ по архивама, библиотекама и старим новинама. Тако сам и дознао где је живела у Скопљу, у ком делу града, где је радила – каже Данило Коцевски.

Аница је рођена у грађанској породици у Новом Саду 4. октобра 1892. Отац јој је био књижевник и преводилац Милан Савић, а мајка Јулијана домаћица. Одрастала је уз Уроша Предића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића, Симу Матавуља...

Аничин познаник из младости Милан Кашанин је говорио о њеном дару и њеној интелигенцији, о томе да је читала на немачком, енглеском, француском, латинском и грчком језику и да је још од своје ране младости писала песме и објављивала их у књижевним часописима.

Када јој је било 13 година, објављен је њен превод Бајроновог спева Манфред. Међу њеним првим радовима су и преводи Шелија, Емила Верхарна... Паралелно се бавила и оригиналним књижевним стварањем, а прва озбиљна остварења су драме инспирисане античким ликовима: Нијова, Ифигенија и Последња свештеница Паладе Атине.

Аница је 1910. године уписала класичну филологију на Филозофском факултету у Бечу, а као апсолвент пре школске 1913/14, са родитељима се враћа у Нови Сад. Након рата је дипломирала на Филозофском факултету у Београду, а 1932. године и докторирала.

Све до удаје, у пролеће 1921. године, за Хасана Ребца, службеника Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Аница је живела у Новом Саду. Годину дана након венчања преселили су се у Београд. Исте године се запослила у Трећој женској реалној гимназији, као суплементкиња, а потом као професорка латинског језика. У тој гимназији је остала до 1930. када се са мужем сели у Скопље.

У Скопљу због деградирања

Аничин муж, Хасан Ребац, Србин муслиманске вероисповести из Мостара, био је у ствари деградиран, смењен са положаја начелника Министарства вера у Београду и постављен за управника муслиманских вакуфских имања. Краљевина Југославија је у Вардарску бановину, у Скопље, слала многе истакнуте представнике политичке, уметничке и интелектуалне елите да шире идеју југословенства. Аница и Хасан били су убеђене присталице југословенске идеје.

- Аница је веровала да је након одбрањене докторске дисертације на Филозофском факултету у Београду чека академска каријера. На скопском Филозофском факултету је било упражњено место доцента класичне филологије, али га она није добила. Запослила се као професорица у скопској Женској реалној гимназији, а на Великој медреси краља Александра радила је као професор латинског, грчког, немачког и француског језика, док је на факултету хонорарно предавала грчки и латински. У наредних десетак година Аница је радила на чак шест места, на неким нека и изван Скопља, а два пута је и пензионисана - прича Данило Коцевски.

„Копајући“ по њеној биографији и истражујући, он је дошао до занимљивих података да се Аница у Скопљу дружила са британско - ирском феминисткињом, романсијером и есејистом Сесилијом Исабел Ферфилд, познатијом као Ребека Вест. Открио је такође, да јој се дивио и један од највећих немачких писаца свих времена Томас Ман.

Дружила се са Ребеком Вест, дивио јој се и Томас Ман

- Аница је 1932. у Скопљу објавила заниљиву књигу “Предплатонска еротологија” о античком богу Еросу у којој је развила тезу да се божанска светлост изједначује са лепотом, да бог Ерос пролази кроз разне модификације као Протагонос, прворођена светлост из пламена, потом Калисто као светлосно божанство и Фанес као посебан израз божије светлости. Аница је сматрала да је лепота посебно обележје божанске светлости, односно да светлост поседује тројство - лепоту, љубав и сазнање. У то време Томас Ман је припремао свој чувени роман, тетралогију “Јосиф и његова браћа” према мотивима из Библије и Новог завета, а пошто је Аница знала да проблематика о којој је писала интересује и немачког писца, она је превела први део “Калисто” из своје књиге “Предплатонска еротологија” и послала га Ману. Он је био фасциниран њеном тезом да је Ерос пре свега светлост, а да је светлост лепота, а пошто је њему баш то требало, директно ју је цитирао у свом роману “Јосиф и његова браћа”. Сепарат који је примио од Анице и данас постоји у архиву Томаса Мана у Цириху. Њене тезе су га толико привукле да је на маргинама и изнад њеног дела правио белешке са црвеним и плавим мастилом. Цитате из књиге Анице Ребац велики немачки писац је убацио у део романа где се млади фараон Енхатон обраћа својој мајци описујући Јосифа, чијом је лепотом фараон био изненађен: “Зар није прекрасан и леп као бог светлости, мамице ?... Лепи се могу назвати миљеници светлости... А светлост је лепота, као што су лепота истина и знање, а средство којим се остварује истина, то је љубав” – истиче Коцевски и подсећа да се Аница, која је дела Мана  преводила искључиво, уз његову дозволу, са немачким писцем дописивала од 1929. Године. Та комуникација је најинтензивнија била 1937. године.

И податак у ком делу Скопља је живела Аница Ребац, Коцевски је сазнао из њеног дописивања са Маном. Аница му се увек обраћала са “високо поштовани маестро”, а у заглављу писма је стављала име града – Скопље. Испод свог потписа навела би улицу где је живела: Краљица Марија бр. 3. То је данашња улица Илинденска.

Данило Коцевски каже да се мало знало и о ономе о чему је Аница Ребац писала, а то је, вели, и данас актуелно.

- Аница је сматрала да је поезија, иако поседује осећајни елеменат, спекулативна, а да филозофија, која је спекулативна, има осећајни елеменат. То је била актуелна тема постмодернизма, који је дошао много касније, а све то говори колико је она била испред свог времена – каже Коцевски.

Он наводи да су се две велике интелектуалке тога времена - Аница Ребац и Ребека Вест једно време дружиле и да је Ребека у неколико наврата између два светска рата, поготово 1936. и 1937. године посећивала Скопље и гостовала код Анице.

- Ребека Вест, која је била одушевљена Аницом Савић Ребац и њеним супругом Хасаном, описујући их као “стубове цивилизације”, овековечила их је у свом луцидном путопису “Црно јагње и сиви соко”. У књизи су Аница и Хасан, Милица и Мехмед. Ребека Вест у једном свом запису каже: “За ништа на свету не бих пропустила да се видим са Аницом и Хасаном. Стил намештаја у њиховом скопском стану подсећа на Моцаров и Шубертов у Бечу... Аница је трчала из собе у собу, из библиотеке у кухињу, из кухиње у спаваћу да би пронашла шта је Шели рекао о Четертону... или да се радује шеширу који је купила код модисткиње у Хај стриту” – каже Коцевски.

У збегу

У лето ратне 1941. године Аница и Хасан постају избеглице. Из Скопља се враћају у Србију. Хасан није успео да се придружи партизанима. Те ратне године Аница је у писму Ребеки Вест описала: њене симпатије су на страни антифашистичких бораца, она има огромну веру у будућност. По повратку у Београд Аница и Хасан су обоје били без посла и стана. Једно време су становали у учионици Филозофског факултета коју су рано ујутро напуштали да би могла служити својој намени.

Биографи бележе да је у марту 1945. Аница постављена за професора Четврте женске гимназије у Београду, а већ у октобру је премештају у Сарајево! Као да се понављају скопске године када су је стално премештали из једне школе у другу. Ни после Другог светског рата није одмах могла да добије посао на факултету. Најзад, октробра 1946. постављена је за ванредног професора Универзитета у Београду за предмет Историја римске књижевности и латински језик. Хасан Ребац постаје посланик у савезној скупштини. Добијају и стан.

На путу балканских противречности

Њихови пријатељи и познаници су говорили о њиховој великој, ванвременској узајамној љубави, а једна од њених биографа Љиљана Вулетић је записала: “На њиховом заједничком компликованом путу пресретале су Хасана и Аницу различите историјске, националне, политичке, верске прилике и околности. У Хасановом животу укрстиле су се многе балканске протвречности и непомирљивости. Он је био њихова жива историја и отеловљење, а политичка идеја коју је заступао и за коју се борио, како је време одмицало, била је све мање просперитетна и све чешће им је отежавала живот. Аница је увек била уз њега на том путу, а малограђани им никада нису опростили – њој што се удала за муслимана, а њему што се оженио иноверицом”.

Почетком педесетих Хасан Ребац је тешко оболео, а у опроштајном писму Аници поручује да се још једном роди, само би њу волео.

Исте ноћи кад је Хасан умро, Аница је пререзала вене. Самоубиство није успело јер је себи дала инекцију морфијума што је успорило крварење, тако да је пренета у болницу и спасена. Но, касније, 7. октобра 1953. у Београду убила се хицем из пиштоља. Пре него што је себи одузела живот, обавила је све формалности у вези са гробом, сахраном, заједничким спомеником…

Саставила је и тестамент, поделила пријатељима драге предмете, књиге, слике, накит, стари порцелан, сребро, намештај... Иако најављено, дуго и методично припремано, Аничино самоубиство је изазвало запрепашћење јер је по много чему било необично. Оно је, записла је Љиљана Вулетић, било не само пуки крај живота познате особе, него и драматично јавно исповедање животне филозофије...”. 

„Крајничанец“

Књигу Анице Савић Ребац “Предплатонска еротологија”, 1932. године у Скопљу је штампало графичко – индустријско предузеће “Крајничанец”. То је била позната штампарија имеђу два светска рата, која више не постоји. Њу су у центру Скопља држала браћа Тодор, Коста и Лазар Крајничанец.

Спомен плоча у Београду

Захваљујући ангажовању „Вечерњих новости, Министарства културе Србије и оопштине Стари Град, доста заборављена Аница Савић Ребац (1892-1953), 27. марта лане на згради у Цариградској 8 у Београду, у којој је та књижевница живела од 1947. до 1953. добила је Спомен плочу.

О значајном трагу који је Аница Савић Ребац оставила у српској култури, том приликом говорили су филозоф Љиљана Вулетић и хелениста Мирослав Вукелић, а глумица Биљана Ђуровић говрила је делове њених песама.

У Београду је 1929. објавила збирку поезије “Вечери на мору”. Била је међу првим женама које су докторирале на Београдском универзитету 1932. године, а њена теза “Претплатонска еротологија” објављена је у Скопљу. Такође, међу првим је женама као афирмисани песник и есејиста примљена у Пен клуб.

Била је у групи београдских интелектуалки које су 1927. године основале Југословенску организацију универзитетски образованих жена и била цењена као научница и у светским круговима. Високо су оцењени њени преводи поезије и прозе са енглеског, немачког, грчког и латинског језика на српски језик, а преводила је и српске песнике на немачки и енглески. Између осталог, превела је Његошеву “Луча микрокозма” на немачки и енглески језик.

У акцији побележавања зграда где су некада живели угледни српски писци у Београду, до сада је постављено 20 спомен плоча (Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Душан Матић, Александар Вучо, Слободан Селенић, Антоније Исаковић, Мића Поповић, Душко Радовић, Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Милош Н. Ђурић, Станислав Винавер, Милован Ђилас, Васко Попа, Живојин Павловић, Глигорије Возаровић, Јован Христић, Милан Кашанин, Иван. В. Лалић). Д.Ј