Позоришно лето и српски гето ПДФ Штампа Ел. пошта

Молијер у Ораховцу05. јун 2013.

Док се Србија тихо повлачи са Косова, док се читав део народа неумитно оставља с ону страну историје, српска драма полако осваја географски простор Косова и Метохије, гето по гето, пише Наташа Јовановић у репортажи у Печату!

Срби на Косову имају своју библијску Нојеву барку, спремну да плови до неког новог живота. У њу су, између осталог, сместили и своју сценску уметност – Народно позориште у Приштини, сада исељено у Косовску Митровицу, у једном собичку, само носи такво име, јер оно у Приштини није од 1999. године. А у Косовској Митровици не постоји нити један објекат који, макар и половично, испуњава елементарне услове за стварање или играње иоле захтевнијих комада. Зашто је нема? На то питањe одговор нема ни директор позоришта Ненад Тодоровић.

„То питање требало би поставити Београду, Приштини, ‚међузападној‘ заједници. Понекад, кад постанем нереалан, помислим да би та зграда заправо била озбиљан проблем организованом подругивању нашој цивилизованости, неопходном за завршни ударац – безболном откачињању српских бедника са Косова“.

Нека врста антиисторијског процеса

 Ко још памти старо Народно позориште у Приштини, док је било и српско и албанско, док су и једни други имали своје програме, са две сцене, на два језика, свакако се сећа и да је то позориште гостовало широм ондашње Југославије и у многим земљама света. Данас је албанско позориште у Приштини само албанско, а српско се стално налази на путу, од села до села, од града до града, наступа на рушевинама манастира које су Албанци запалили у марту 2004, и на сваком месту где је могуће одржати представу. Седиште позоришта је у Косовској Митровици која је, како каже Тодоровић, захваљујући њеним грађанима које су убијали, рањавали на мосту и око њега, опстала као једина српска урбана целина са (још увек) непротераном грађанском класом, која је, увек била, окосница репертоарског позоришта“.

Мада су се директори ове исељене српске сцене Народног позоришта у Приштини мењали (неко је био више, неко мање успешан), доласком Ненада Тодоровића, човека који је синоним за урбаног Србина, позориште је коначно постало позориште. Његова запањујућа енергија одвела је ову српску позоришну сцену у свако село и заселак где још има Срба, па нису ретки случајеви да глумци играју пред два гледаоца или, сликовитије речено: глумаца често буде више него затечених Срба.

На чело позоришта Тодоровић је дошао 2005. када га је за директора именовао Иван Ивановић, тадашњи помоћник министра културе. Захваљујући Ивановићевој идеји, српска позоришна сцена на Косову и даље постоји. Све после тога је нека врста антиисторијског процеса.

Представа у ПећиО својим очекивањима по доласку у Косовску Митровицу Тодоровић каже да је дошао као чиновник Србије спреман да уђе у борбу за поновно уздизање једног замало угашеног позоришта, у струци којој је посветио живот. А, онда се догодило оно чиме се углавном одликују неуспешни управници: „Почео сам понаособ да упознајем сву своју преосталу публику. Да преноћим код њих у кући у Ораховцу, да ручам са њима у Призрену, да им банем ненајављено у Пећи. Када сам схватио да не водим позориште, већ својеврсан покрет отпора, нестала је носталгија за свечаним премијерним банкетима. У почетку, када смо играли по српским гетоима по Космету, били смо чак еуфорични што играмо доле. Сада су наша гостовања прерасла у посете пријатељима. Сматрам нашим највећим успехом то што више није вест када гостујемо испод Ибра. То значи да смо устаљени. Док се Србија тихо повлачи са Косова, док се читав део народа неумитно оставља с ону страну историје, српска драма полако осваја географски простор Косова и Метохије, гето по гето!“

Већ сутрадан, Тодоровић са својим глумцима зна да напуни Народно позориште у Београду (Велику сцену).

Боље да умреш него да се свађаш

Живот на Косову сада? Кад се то помене имам само једну слику. Ти у сандуку, горе огромна маса, држе ти опело, ти вичеш, вадите ме одавде, али су ожалошћени неумољиви. Умро си, има да те сахранимо. Шта ћеш, боље да умреш него да се свађаш са најближима.

Где пробају да вам отми живот, ви га више волите. Некако му дође као злато, што је ређе, више сија. Нема лепше егзистенције, него оне за коју се тучете.

Тодоровић није само менаџер, сценариста, режисер, писац, него човек који 24 сата живи са својим глумцима...

О средствима које позориште добија, Тодоровић наглашава како увек рачуна на Министарство културе. - Питање је само колико они рачунају на нас?Не бих да говорим о издвајањима за ову годину, да их не би доводио у неугодан положај. Као директор сам 2005. звао Координациони центар за КиМ да ми обезбеде камионски превоз из Лесковца где сам живео за ствари да пребацим у К. Митровицу, рекли су да немају камион. Неколико месеци касније звалу су да им запослим неког пријатеља.

Разапет између неколико српских села и градских средина на Космету где се и даље чује српски благим сарказмом описује српске културне висине, дубине...

Тодоровић није покренуо море људи, следбеника, али они Срби које он духовно одржава у животу имају исту тежину у околностима кад авет нестанка сваког дана лебди над њима. Да живи на неком другом месту, можда не би разумео своју мисију.      

 

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић