Хашки трибунал у служби великих сила ПДФ Штампа Ел. пошта

Aртман26. мај 2013.

Портпаролка Трибунала из „ере” тужитељке Карле дел Понте оштро је у интервјуу Танјугу критиковала коначне пресуде Анти Готовини и Момчилу Перишићу, као политички потез великих сила које себи праве алиби за избегавање одговорности за интервенције широм света.

Хашки трибунал је нажалост одустао од свог задатка и бави се првенствено „стварањем правног наслеђа које одговара великим силама које и саме имају сличне ситуације у операцијама интервенција широм света”, сматра Флоренс Артман.

Артманова прецизира да о томе сведоче коначне пресуде Готовини и Перишићу, у којима је жалбено веће креирало „правни преседан који у будућности значајно отежава или чак онемогућава кривично гоњење војних заповедника”.

„То указује да је Суд, у последњој фази свога рада, поново стављен под оштру контролу политике”, рекла је Артман:

„Годинама, својом храбром интерпретацијом норми међународног кривичног права, Суд је тежио да учврсти принцип кажњивости. Тиме је створио правне препреке које спречавају државе, па тиме и велике силе, да воде ратове без превише бриге да једног дана и њихови лидери могу бити позвани на одговорност. Пред затварање Хашког трибунала, изгледа да се желе неутралисати та правна ограничења, како би их правна регулатива која ће остати што мање ометала.„

Трибунал, сматра Артман, није успео ни да подстакне обнову поверења у бившој Југославији, али - каже - не својом грешком, већ зато што у државама региона „још изостаје воља” да признају сопствене злочине и искрено се суоче с прошлошћу.

Међу стварима којима је Трибунал допринео, Артман наводи да је „Хашки трибунал свакако допринео да ратови на простору бивше Југославије буду најдокументованији ратови у историји ратовања”.

„Принцип кажњивости за ратне злочине уопште се не би спроводио на простору бивше Југославије да није било Хашког трибунала. Суд је тиме допринео и доношењу правде за жртве иако кривично је гонио само 'шачицу одабраних' (укупно 161) планера, наредбодаваца, подстрекача тих злочина, као и њихових саучесника. Суд је такође успоставио принцип одговорности, концепт који је до тада био стран балканским господарима рата и ратницима. Тиме је допринео креирању напредних међунардних кривичних стандарда важних за окончању некажњивости било где у свету”.

Међутим, закључила је, „без обзира што је постигао у претходне две деценије, међународни кривични суд за бившу Југославију је, у задној фази свога рада, нажалост одустао од свог задатка”.

„Потрага за истином и правдом и унапређење принципа кажњивости за ратне злочине су, у овој завршеној фази, занемарени у корист нових циљева који нису, нипошто, предвиђени у његовом изворном мандату”, закључила је Артман.

То што је суд „поново под оштром контролом политике”, по њеном мишљењу може да има тешке последице, јер је „Хашки суд дао домаћим судовима алиби да се даље уздржавају од кривичног гоњења планера и наредбодаваца злочина и задовољавају као и до сада 'ситним рибама' или непосредним извршиоцима злочина”.

„То јест да настављају пребацивати одговорност за ратне злочине са ратних команданата на појединце који су спроводили туђе злочиначке планове, сковане далеко од прве линије фронта”, објашњава Артман.

Она сматра да су импликације далекосежне, јер је Хашки суд понудио „приближну аболицију саучесништва у врху командне структуре, концепт који је један од основних постулата међународног кривичног права, створен не само да се позивају на одговорност извршитељи злочина него, као што је Нирнберг указао, мозгови који стоје иза политике масовних злочина и који омогућавају својим саучесништвом или директном командом извршавање такве криминалне политике.”

Артманова тврди и да „мањина међу судијама” Трибунала сматра правне теорије из коначне пресуде Готовини и Маркачу „гротескним” и „супротним сваком поимању правде”, имплицитно сугеришући да су биле политицко мотивисане.

Називајући тај процес „правном регресијом”, Артманова је уочила и да се одрзажава и на интерпретацију догађаја током ратова у бившој Југославији, чију „искривљену слику” гледамо.

На конкретним примерима, ослобађајућа пресуда Готовини свела је злочине Олује у изоловане инциденте, тврдећи да врх Хрватске није 1995. водио политику протеривања и спречавања повратка Срба, док је ослобађањем Перишића, како је рекла, „Суд јасно дао до знање да не жели пробити 'вео Милошевићеве разрађене обмане', осмишљене да увери међународну заједницу и јавност да Србија није суделовала у рату у Хрватској и БиХ”, па је Суд „скинуо одговорност Србије за ратове и злочине”.

„Пред затварањем, Суд је у ствари изрекао пресуде које ће ометати процес суочавања с прошлошћу у Србији, као и у хрватској администрацији и јавности”, закључила је Артманова одговарајући мејлом на питања Танјуга.

 

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић