30. април 2013.

Ситан човек, креће се споро и храмље. Изгледа старије но што има година. Живот се поиграо са њим и то се чита на његовом лицу.

Продавци листа „Лице у лице” познају га као најстаријег колегу. Увек је са осмехом на лицу, али није велики причалица.

Чика Драги, како га зову, каже да му је живот био сасвим другачији до пре четири године, када је доживео срчани и мождени удар, након чега је остао без посла, без социјалног осигурања и без кров над главом.

– Тада је почело све да пропада. Уништио ми читав живот. Кад сам остао без свега, нико се више није бринуо о мени, ни моја породица. Али не кривим никога – каже он.

Укључен је у програм активистичког часописа преко Црвеног крста града Скопља, који га је, пак,  лоцирао као бескућника и човека коме је потребна помоћ.

Говори тихо и тешко. Често скида своју капу, брише се , као да ради неки физички посао и равна своју радну униформу са логом „Лице у лице”. Не знамо шта му је све донео живот, па смо питали  да нам каже нешто о себи.

– Ништа нема о мени. Сам човек, без посла и без дома. Шта да ти кажем друго – одговара и осмехнује се, као да му је свеједно. Али није тако. Каже да има породицу, супругу и четворо деце, који живе у Србији. Имао је неспоразум с њима, али, како примећује, ко се није сусретао са неспоразумима у животу. Имало је и свађе, лоших речи, али „и тога има свуда”.

– Деца не живе са мном, а никад нису ни живели. Цео живот су са мајком. Док сам радио, трудио сам се колико могу да им помогнем, посећивао сам их сваког месеца. Сада имам пасош, биометриски, могу да идем да их видим, али ето, не идем – каже  и не оставља простор да га питамо како је дошло до тога. Каже да живи сваки дан само толико да би преживео, да има шта да једе и понекад да се чује са децом у Србији.

То му је довољно, да их чује и да зна да су добро.

– Стар сам више да би почео да радим нешто друго. Рођен сам на Митровдан, па тако памтим свој рођендан. Уствари, нисам заборавио ни рођендане моје четворо деце, Анитин, Мајин, Данијелов и Ненадов – каже чика Драги.

Открива да највише контактира са својом најмлађом ћерком, Анитом, која има 17 година. Рекао је да се задњи пут чуо са њом пре три месеца и да му је рекла да планира да упише факултет, као и да му се старија ћерка Маја, верила.

– Нека јој је са срећом, не знам шта друго да јој кажем. Цео живот сам трчао, трудио се да им помогнем, да им  обезбедим леп живот, али ето, два удара и толико. Лоше ствари – каже Предраг.

Додаје да често ускраћује на храни како би скупио новац да допуни рачун за свој мобилни телефон да би могао да се јави деци у Србији.

– Кад имам, уплатим и јавим се. Четрдесет денара минут. Често пута знам и да их „цимнем“, али они се не јављају. Скупо је и за њих – каже он.

Предраг подсећа да је радио на капији у старој „Електродистрибуцији” у „Металском заводу - Тито”, живео је у стану његовог оца, који је био полицајац, а у почетку брака, његова жена је живела сњим.

– Живео сам нормално, оженио сам се, али супруга није хтела да остане овде зато што је била навикнута да живи у Србији. Ја сам имао посао овде, па сам морао да останем, а она се вратила кући. Често сам путовао тамо-вамо и било ми је добро – каже он.

Објашњава да је његов брат наследио стан, откупио га, па је он тако остао на улици.

Сада  „Лице у лице” му је једина утеха како би преживео.

– Сваког дана после 10 сати долазим  испред улаза ГТЦ-а. Тамо сам сваког дана, често продајем сам. Познајем све друге продавце, млађи су од мене, па и успешнији – каже Драги.

Он носи часописе у пластичној кеси, лепо сложене и спаковане, како се не би испрљали и пресавили.

– Сада сам чешће на улици, па ме срећу људи које познајем, са којима сам се дружио. Кад ме виде, одмах окрећу главу, а и ја им се не обраћам, ћутим – каже Предраг, сада без осмеха.

Завршио је средњу електричарску школу, а и курс за ватзрогасце. Каже да је био добровољни давалац крви. Раније је врло често свраћао до кладионице, где је имао много познаника.

– Сад су ме сви заборавили, сви. Све ми се одмилило , па сам научио да будем сам и смета ми кад морам да причам о себи. Не волим да говорим, и не желим да ме питају– каже Предраг.

Каже да не чита часопис, зато што се не интересује много, важно му је да га продаје. Не интересује га ни политика, ни шта имају да поруче медији.

– Са часописом „Лице у лице” имам неку сигурност, ако продам, купићу нешто да поједем, ако не, нећу имати.

Не пијем, али ако нађем цигару, знам да запалим – каже он.

Уз помоћ волонтерке Црвеног крста, Драгане, покушава да добије социјалну помоћ. Она  му помаже да обезбеди сва потребна документа.

Са Драганом смо га и оставили – разговор са овом девојком увек му враћа осмех на лице. Поверење се градило месецима, а добра реч и мала пажња за њега су читаво богатство.

                                                                Маја Неделковска