23. март 2013.

Каплан Буровић, рођен у Улцињу 1934. године, познат је као научник, балканолог и нарочито као албанолог, али је познат и као књижевник, посебно као борац и херој за слободу и демократију. Као књижевник, он је од времена уведен и у службени програм књижевности Министарства просвете и културе Албаније, где је стигао 1960. као политички екигрант. 

За његов фамозни роман Издаја, од самих Албанаца проглашен за chef-d’oeuvre албанске прозе свих времена, Академија наука и уметности Албанаца прогласила га за свог Почасног члана, мислећи за њега да је Албанац и њихове горе лист. Кад су сазнали да није Албанац, па ни њихове горе лист, избацили су га из програма и почели да га сатанизирају, поричући му и рођено име, камоли роман Издаја и остала дела, за која, поготово за научна, кажу да му их пише Српска академија наука и уметности. 

Пре неколико месеци Академика је српски народ одликовао златном медаљом Српска круна и прогласио за Српског витеза, док су Албанци, одмах после овога, почели да га „рехабилитирају“: Академија наука и уметности Приштине увела га у својој енциклопедији насловљена Косово, и то као најистакнутог свог књижевника. 

Они наглашавају да су му у име албанског народа од времена изјавили извињење, лично преседник Републике Албаније Сали Бериша (1991) и шеф Социјалистичке партије рада Албаније Фатос Нано (1992). Од времена су му признали и пуну невиност за издржани затвор од 43 година, па су почели да му исплаћују и законску оштету. 

Како сазнајемо, К.Буровић је спремио за штампу своју збирку сатира Скендербег по други пу међу Србима, која је већ у процесу штампања, као његово 122-го објављено дело. Из ње, за наше читаоце, доносимо овде ових пет. 

Македонка и Албанка 

Кад сам студирао у Скопљу на Правном факултету, случајно, код Каменог моста, значи у центру града, видех где се ватрено, плаховито споречкају две младе девојке, једна лепша од друге, набујалих груди и пуних задњица, па ме и то верујем привуче. Како ћу касније сазнати, обе су биле студенткиње на Университету у Скопљу, једна Македонка а друга Албанка. 

-Пази, јер ако те треснем мојом песницом,- припрети Македонка Албанки,- бацићу те преко Кораба, тамо, у твојој Албанији!

-Да можда не мислиш да је ова моја песница лакша?!- припрети Албанка Македонки.- Ако те ја треснем овом песницом, бацићу те преко Родопа и Пирина, тамо, у твојој Бугарској!

-О-о, ала ћете добро урадити!- упадох ја у тој њиховој свађи.- Ми, Херцеговци, у том нашем сувом, голом и љутом  кршу, ни гајећи козе не стижемо да се наједемо хлеба! Удри Македонко по Албанки и баци је тамо, у њеној Албанији! Па и ти Албанко, удри по Македонки и баци је у њеној Бугарској! Ослободите нам ову тако меку, богату и тако лепу земљу, јер ми, Херцеговци, спремни смо да дођемо одмах овде! Ето, ја сам већ стигао овде из моје Херцеговине, јер сам чуо да се ви свађате и не слажете се да заједно живите! 

Македонка и Албанка прекинуше препирање, погледаше спрва мене са чуђењем, затим управише очи једна другој и рекоше: -Знаш што, моја сестро! Колико да ослободимо ову земљу овим ‘Ерцеговцима, боле да оставимо ове наше свађе и да наставимо наш живот овде, да живимо и делимо и добро и зло као сестре! Ајде, сестро, да попијемо по једно Скопско пиво, јер је почела врућина! 

-Станите, станите!- рекох им ја ужурбано.- И мени је врућо! Па зар ћете пиво попити без мене?!

-Ти иди у твоју ‘Ерцеговину и пиј  м л и ј е к о  твојих коза!- рече ми Македонка љутито, наглашавајући оно млијеко не знам какоми хватајући под руку Албанку.

Касније сам сазнао да се једна од ових девојака, Македонка, звала Радмила, а друга, Албанка - Јозефина. Могуће прва Шекеринска1), а друга Топалли! 

__________________

1) О Радмили Шекеринској – посланик Социјалдемократског савеза у Македонском парламенту, спевао сам и једну песму, па је могуће да је поменута студенткиња била управо она. За Јозефину Топалај – и она посланик у Албанском парламенту, не знам да сам спевао коју песму, али јесте – и о њој сам писао, сигуран сам у ово. Зато је могуће да је и поменута студенткиња-Албанка била управо она.

Ако нису оне, извињавам им се што их овде споменух. 

Херцеговац 

Позвали су ме један дан у једној осногодишњој школи Тетова да заменим наставницу српско-хрватског језика, јер је изгледа била болесна. Уђох у разред и одржах им лекцију по плану. Кад заврших са лекцијом, упустих се у слободан разговор са њима. Питања и одговори. Деца као деца, заинтересирана су за све, па и њихова питања немају краја. Упиташе ме и у вези социјализма. Свестан да и овде, у разреду, постоји четвто око1), можете разумети да сам био јако-јако опрезан. Са друге стране, ви сигурно знате оно, ко с децом легне – попишан свиће. 

-У социјализму,- рекох деци,- индустријски развој ће достићи на тај ниво, да ће све тешке послове, све оно што данас физички постижемо, чинимо, нашим мишићима, учиниће машине, апаратуре. Биће довољно да притиснете дугме и машина ће извршити радну операцију, посао који данас чинимо рукама, нашом снагом и мишићима.

Један ме ученик упита:-Мене сада храни мама, професоре. У социјализму ће ми сигурно поставити уместо маме неки апарат, могуће и налик на маму, који ће ме хранити са кашиком?! 

-Постоји могућност и то. Измислиће и такву машину. Довољно да ви питиснете дугме и отворите уста…

-Добро, добро, професоре,- рече ми ученик не чекајући да ја завршим своје,- али ко ће притиснути дугме?!

-Ви сте сигурно Црногорац!- рекох му одмах, јер сам за Црногорце чуо да су толике ленштине да питају ко ће у социјализму притиснути на дугме.

-Не!- одговори ми ученик гордо,- ја сам Херцеговац!

Погледах га боље и помислих: “Да можда овај ученик не зна да сам и ја Херцеговац?!” 

_________________

1) Четврто око је наслов једне друге сатире Каплана Буровића, већ објављена. Под четвртим оком се подразумевају они који прислушкују у служби УДБ-е. 

Шеф УДБ-е 

Нисам сумњао за моју женицу ни да има ма каве везе са УДБ-ом, камоли и са њеним шефом. За све сам захвалан мом Рексу, мом милом, паметном псету. 

Бех пошао са женом на прославу Нове Године, у згради Осмогодишње школе Лирија, где сам предавао књижевност и граматику. Наравно да сам са собом повео и моју милу и верну женицу, Ферихају, коју ви сигурно не познајете, али у време њеног процвата познавали су је сви Тетовчани, па и многи други ван Тетова и Македоније, широм Југославије. Ви ми можда нећете веровати, али она је била рођена лепотица. Кад стигосмо тамо, у школи, каже ми узнемирено она:-Мужићу! Мужићу мој мили! Журећи се да што пре изађемо из куће, заборавила сам гаћице, дошла сам без гаћа!

-Где си их заборавила, мила моја?

-На кревету, мислим. Не сећам се баш добро. Могуће су и у орману!

-Смири се, смири се!- рекој јој и позвах насег Рекса, па сви троје уђосмо у ВЦ.

-Рашири ноге да те примирише Рекс,- рекох жени и наредих псу да се одмах врати дома, да потражи тамо њене гаћице и да нам их донесе. 

Да не би прикупљени видели нашег пса са гаћицама моје женице у уста, изађосмо из школске зграде, па и из дворишта и тамо, на путу, сачекасмо га.

Не прође много, кроз полумрак улице чујемо неку буку, галаму, поклик и урлик. Помислисмо да се враћа наш Рекс са гаћицама у уста и да су се за њим дали у трку сви грађани Тетова, млади и стари, мушко и женско.

-Жено,- упитах је нешто узнемирен.- јеси ли сигурна да си их заборавила на кревету?

-Па рекох ти, нисам сигурна! Можда сам их заборавила и у орману!

-А орман? Да га ниси  закључала?!

-Не знам, не знам! Ко ће се сада тога сећати?!

-Да га ниси закључала?!- упитах је опет очито узнемирен.

-Па и ако сам га закључака, шта онда?!

-Могуће да наш Рекс вуче за собом читав орман!

-Немогуће!

И стварно изађе њена реч. Наш Рекс нит је носио на уста њене гаћице, нити је вукао за собом орман, али је зато вукао, вукао ли вукао свом силом, из петних жила, свом снагом, вукао је режећи - као што то у тим случајевима режу - шефа УДБ-е. Да, да, лично њега. Али не за руку, ни за ногу. Вукао га – да извинете – за, за, за  п е н и с !

Наравно да је он урликао као избезумљен. Од бола или од стида – то он зна.А урликали су за њим и сви Тетовчани, не од бола, нити оди стида, као он, већ од новогодишње радости и весеља. Па весељили су се, бре, веселили ! Или нису имали право да се веселе?! Па Нова Година једном се годишње слави, бре-е-е! 

Љутфи Руси 

Албански књижевник Љутфи Руси правио ми се велики пријатељ. Превео ми и објавио на албански језик неколико приповедака, у једно време кад сам имао јако велику потребу за хонораре. Не једном приликом, покушао је и да ме опије, сигурно са надом да ћу му у том стању којешта излајати. 

Нису ми га извели пред суд као сведока, нити сам ма што лоше нањушио са његове стране. Могуће да није измишљао и лагао, како су то чинили остали сарадници УДБ-е.

Кад сам изашао из КПД Идризово, био сам свестан да ће ми УДБ-а пришити своје припазитеље, спијуне и провокаторе на сваки корак, од самих врата затвора до врата куће мојих родитеља, ако не и тамо - унутра. 

Овако, у једној пивници Скопља, где сам усамљен седео сасвим на дну, дубоко унутра, у полумраку, и пијуцкао криглу пива, долази ми и седе за сто, без моје дозволе, тај Љутфија, тај маврија. Даде ми руку и пожеље ми срећан излазак из затвора. Истовремено поручи за себе и он криглу пива.

Помислих једном да се дигнем са стола и удалим из те пивнице демостративно, не дајући му ни руку, али ми би тешко, јер не само што ништа нисам знао конкретно да је учинио против мене, већ нисам знао ни што је учинио било против кога друго. Ипак, сам био сигуран да је био у служби УДБ-е.

Видећи како се хладно понашам према њему, извади из унутрашњег џепа блузе штос од 100.000 динара и пружи ми га. Узех само 5.000 динара. Остало му вратих.

-Оволико ми је довољно за возну карту до Улциња!- рекох му и захвалих.

-Узми, узми све!- навали он.

Био сам свестан да то нису биле његове паре, да су му их дали они из УДБ-е управо за ово, да придобије моје поверење, али му их ипак не узех. Напротив, обећах му да ћу му и оних 5.000 вратити првом приликом, за што му потражих и адресу.

У разговору са њим, рекох му да ту чекам Муртеза Пезу, јер сам стварно из часа у час и очекивао њега.

-Пазите се,- пришапну ми он,- одмерите сваку реч са њим, јер је у служби УДБ-е.

Тада се не могох више уздржати, па му рекох:

-Не знам, бре Љутфија, од кога да се више пазим, од Муртезе, или од вас!

Изговарајући посљедњу реч, дигох се на ноге, платих моје пиво и удалих се од њега без поздрава, без иједне друге речи. 

Највећа глава Аалбаније 

Седећи и пијуцкајући каву у Тирани, Клубу Савеза књижевника Албаније, са познатим књижевником Кин Души, овај ме упита:

-Која је највећа глава Албаније?

За оближњим столом седео је Исмаиљ Кадаре са књижевником Филип Ндоцај, чија је глава падала у очи за велике размере. Баш као ведро. Пошто погледах Филипа, рекох Кину:

-Па-а, сигурно глава Филипа Ндоцај!

Нису прошла ни 24 сата, са фирмом Генерал1), стигао је Сигурими-у извештај да је Каплан рекао за главу Филипа Ндоцај да је највећа глава Албаније. Значи, не она Енвера Хоџе, већ Филипа Ндоцај! 

Министар Унутрашњих послова узе одмах на телефон Енвера Хоџу и затражи од њега хитан састанак. После неколико минута био је у кабинету Енвера Хоџе, коме детаљно рапортира какав му је извештај стигао од њиховог Генерала. 

Читајући тај извештај, Енвер Хоџа се сети да се у једној народној песми Југа, а у вези са бимбашом, шефом полиције града Ðирокастре за време турске окупације, шапутало у народу да он, својом великом главом и дебелим уснама, личи потпуно на турског бимбашу. Шапутало се да је његова мајка била и љубавница тог бимбаше. Управо зато је Е.Хоџа наредио да се из те песме избаце ти стихови за велику главу и дебеле усне, да се не би народ потсетио на његовог правог оца. 

-Е-е, мој Кадрија!- рече Енвер министру.- Има право Каплан! Зашто, да можда и ти не мислиш да је моја глава већа од оног ведра Филипа Ндоцај?!...Ипак, оног Кина можеш одмах ухапсити и показати му чија је глава већа…А Каплана…за Каплана причекај још који дан.

_________________

1) Генерал је псеудоним Исмаила Кадаре, којим је потписивао своје извештаје Сигурими-у, пандан наше УДБ-е.