07. март 2013.

„Птичурине...црне...са свих страна...у налету...стеже у грудима, боли...“

- „У миру изиђимо...“ ! Само је те речи запамтио. На крају, окренуо се ка олтару и прекрстио се поклонивши се. Мислио је да ће му након причешћа бити лакше, али  нејасни утисци кошмарног сна, нису га напуштали. Као да је једва дочекао да изађе јер у храму су га стезали зидови са свих страна-гушио се, али и напољу тешки облаци, бремени водом и налегли свом тежином на земљу и њега.

-Горе главу Богдане, мани се брате снова, птица...приступио му млади витез Милутин и јаче ударио по леђима. Обоје су били приближних година, не више од 23, само што је Милутин био мало тамније косе, округлијег лица и ведрије нарави.

-Преозбиљно схваташ те маштарије, а знаш да сновима не треба сувише веровати...прикључио се и Јован разговору испред храма.

Јован је био најстарији витез из ове мале групе. Једва да је прешао тридесету, али му је коса јако проредила на високом челу.

-Ма није ми до снова - као да се правда Богдан- ал је ово било ко на јави... спопале ме неке црне птичурине или главе... насрħу на мене, ја се грчевито браним, а уствари сам као везан...и онда сам се пробудио...

-И још вичеш „...недам, недам...“ е јест, пробудио си се, али и нас и још пола града... пошалио се Милутин

-е то не знам, не памтим!... Није му било до Милутинових шала и није му било драго што у сваком разговору убацује те његове „назови шале“. Одвојио се од групе, пришао води, умио по лицу и наквасио потиљак.

-Погледајте само како се река спојила са облацима - променио је тему разговора Јован - и они се на том месту разбијају као да беже са земље, а из позадине долази светлост...

-Идем да одморим мало...

-Иди Милутине, иди, одужио је попа са литурђијом данас, ал смо се Богу хвала, причестили...

Са одласком витеза, као да је престала и жеља за причањем. Богдан и Јован су једноставно седели гледајуħи у даљини, а са тог места је имало шта да се види, јер Црна стена доминира пространом долином и налази се на почетку кањона реке Милешевке. На самој стени је њихова мала утврда Милешевац, именована по реци која кривуда испод стене. Ван утврде, са јужне - једино приступачне стране, налази се невелико насеље, за које је неко лепо рекао да наликује малом детету приљубљеном мајци.

 - // -

 Ово троје витеза, поставили су код црквице на Црној стени, да би чували нешто, према чему су се односили са нарочитом пажњом и побожношћу. Штавише, сматрали су га особитим благом, о којем се са незнањем и простом побожношħу нагађало и међу обичним војницима у утврди и међ народом у предграђу. И само присуство ово троје витеза, са коластим аздијама на грудима и штитовима, будило је машту људи. У почетку су их се клонили, али су затим све више неког необјашњивог поштовања уносили у реткој комуникации.

-...Чуо сам да су нешто донели и чувају овде...

-Шта чувају !?? Шта побогу брате, могу сачувати њих троје...

-Јест, а нас оволико као неможе...Код војника утврде, било је више зависти помешане с незнањем.

-Ма шта причате кад ништа незнате...

-...и онда ħеш нам ваљда ти објаснити...

-ма дајте људи...прича се да су ово троје витезова владареви људи... он сам их је послао да би штитили некакву светињу... можда од најезда војске из латинских земаља...

Некада су били и близу истине.

Крсташке војске, продирајуħи са запада те 1187 године, пљачкале су уништавајуħи све пред собом.

- // -

 Богдан и Јован су наставили са ћутањем, и једноставно гледали у даљину. А тамо тешки црни облаци, одвајајуħи се од земље постају сиви и прозрачнији, и као нека гума кад се сувише развуче, побеђују земљину тежу и слободније и брже јуре ка небу где се тешке масе облака ковитлају и стварају нове и чудне облике . На месту раздвајања пак, продире нејасна светлост иза светле измаглице.

-Знаш Јоване, није само сан у питању веħ и ово време не слути на добро ... прекинуо је тишину Богдан, као да је тек сада открио нешто важно.

-Ма нормално је за ово доба године...ал, брине ме ово са крсташима...прошло је веħ неколко дана како су нам јавили да су прошли наше границе и требало би да су веħ ту негде...а с њима се никад не зна...

-Они су ти ко оне црне птичурине у мом сну...

-Ма има их свакаквих, лопова, разбојника... с њима се никад не зна...

-Па зато су нам и рекли да нарочито пазимо на оно...

-Знам, знам, тише мало. Најбоље би било да се ових дана не удаљујемо сувише од цркве! Синоħ сам проверио и све је на свом месту! Идем сад да донесем нешто да поједемо, а ти остани овде!

Са преħутном сагласношħу Богдан је погледом отпратио Јована. Није га нарочито дојмила његова енергија у покретима, јер је приметио забринутост код свог брата. А и све оно што се шапутало и што су чули о овој војсци, није било добро. Знао је да пролазе - уз владареву сагласност - овуда на свом путу ка светој земљи, да би се борили против неверника и да би ослободили Христов гроб, али знао је и да остављају пустош где год прођу. Чуо је да су њихови владари попунили војску свакаквим људима. Уз помоħ цркве обеħавајуħи опроштај грехова, вадили су свакакве људе из затвора и од њих начинили војску. А од таквих, може се свашта очекивати. Наравно, има тамо и правих витезова, од којих се нарочито истичу витезови Темплари, који су били респектабилна формација у сваком погледу. Били су одлични ратници са посебном дисциплином. али је слушао и да неки са нарочитом љубављу сакупљају реликвије, а на том циљу истрајавају не бирајуħи средстава.

Уствари, то га је и највише бринуло, јер је управо то и чувао.

 - // -

 Дан је полако долазио на измаку. Утисци сна су веħ одавно напустили Богдана, а томе је вероватно допринео и леп сунчан дан након оног тмурног јутра.

Па и околина као да следи ритам времена, јер су и људи били некако веселији, као да је све оживело и једва дочекало мало сунца иза облака. И како се сунце приближавало обронцима планина, тако су долови полако тонули у лагани утихнули мрак, претварајуħи предмете у нејасне силуете. Мала црквица као да је била потонула у неки свој тајанствени, само њој знани мир. Једино још је крст на куполици био обасјан светлошħу, што је творило контраст који је испуњавао побожним расположењем сведока ове тренутне игре светлости и сенки. Сведок је био Богдан. Гледао је као опчињен у правцу храма, који му је и са закључаним вратима деловао некако свечано, неземаљски... Није могао тачно да опише своја осеħања, али му то и није било битно. Био је захвалан због тишине која му је помагала да продужи тренутак овог расположења. Како оно беше рекао попа на литурђији: „...Господе, да саградимо сјеницу...“ или тако нешто... - помислио је, а уствари није био сигуран, знао је да је тако некако било... и уствари није било ни битно, суштина је била та... волео би да зачува овај тренутак мира, побожног мира, побожне тишине... Схватио је зашто му је Јован данас рекао да сновима не треба сувише веровати, јер ето, на крају крајева шта је од тога остало. Провели су дан у шалама, пријатељски се порвали на ливади и уживали на сунцу. Након свега тога, сада када се дан ближио крају, оно од јутрос више није имало смисла. Уствари, тог дана се ништа значајно и није десило. Једино је, кад је сунце било на зениту, војска напуштила тврђаву и упутила се некамо. Оно мало војника који су остали због одбране, рекли су да је то због тога што су примеħени крсташи...

-Хеј, брате Богдане, да ти случајно не спаваш стојеħи?

-Ха,ха ил си јадан видео неку утвару? - пошалили се на његов рачун витезови Јован и Милутин, израњајуħи из околног мрака.

-Ма не... ја то онако... - правдао се Богдан... А ви, где сте кренули тако наоружани... још је рано за смену страже?

-Не мењамо те брате - одговори Јован озбиљније - крсташи су у близини, а војске још нема... стајаħемо сво троје овде за... прекинуо је усред реченице, јер их је изненадио нејасан звук метала и ржање коња. Повикали су „ко је тамо...“, али одговора није било. Инстинктивно су се латили дршке мача и повукли мало из корица. Као да нису могли да определе страну са које је звук дошао, па су се окретали док нису леђа заштитили зидом цркве. Чули су још неколико шумова, али мрака је веħ било довољно, да нису могли да разазнају ништа око себе. Након тога су и шумови престали, и све се претворило у напету тишину и исчекивање. Тренутак, коме нису могли одредити дужину. Нису ништа чули, сем бат свог срца и дисање које је постајало све дубље. Претворили су се у уво и око, и месец им је дошао у помоħ израњајуħи из крошња дрвеħа, али опет ништа се није ни чуло ни видело.

Секунди дуги као вечност, и онда као да је из мрака изронила нека нејасна велика силуета, и онда још једна, више њих... нису могли да определе број, али те силуете су биле јахачи у црном на црним доратима. Распоредили су се око ледине испред црквице у неком немом реду, али и у тој немости и превише гласно су исказали своју намеру.

Хтели су плаштаницу! На слабој светлости месеца, Богдан је успео да разазна једино ознаке на грудима - три мртвачке главе. Схватио је значај кошмарног сна. Одједном све се убрзало и одвијало се рутински и брзо. Један од њих одвојио се мало напред и без и једне речи извукао свој мач. Следили су га и остали, а и троје витезова приљубљених леђима о зидове храма. Тај звук метала је веħ дефинитивно распарао тишину ноħи. Месец је нашао свој одраз у мноштво метала. Уследио је напад и борба. Напад без најаве, без и једне једине речи. Аветињски неми призор борбе. Троје витезова се удаљило од зида цркве, блокирали прве замахе мача и онда узвратили у правцу нападача који су их полако опкружавали у овој бројчано неравноправној борби.

Јован је уствари био први који је  сачекао удар, одбио га, али га је одмах напао други коњаник, коме је успео да нанесе повреду и одбио га... и овај се повукао, али је налетео треħи... Слично се дешавало и са Богданом и Милутином. Богдан је онеспособио прва два нападача, Милутин се пак упорно трудио да прво рањава коње, па се тек онда усмеравао на коњанике...

И поред очигледне неравноправности, тројица србских витезова је на кратко преузела иницијативу. Велики број нападача је био онеспособљен, али није било могуħе победити. Било их је сувише. После многих рањавања, први је пао Богдан, за њим Јован, Милутин...

Нападачи су смиривали унезверене коње, подали узде неколицини од њих и почели полако да се приближавају црквици. Покушали су да развале врата храма, али им то није лако полазило за руком. Напокон су врата попустила и пала ка унутрашњости храма. Унутра је био потпуни мрак. Осетивши мирис тамјана, поскидали су шљемове, побожно ушли, али кратко након тога почели су дивљачки да претражују, тражеħи плаштаницу. Одједном, унутрашњост цркве је осветлио слаби зрак који се затим претворио у заслепљујуħу светлост, светлост која је једноставно парализирала витезове. Нису могли да покреħу своје удове, али из очију им се видео неки дивљачки страх. На њима су се кретале једино неконтролисане сузе из очију. И онда све се завршило у трену. Светлост је добила облик провидног биħа... као анђела, и онда као чаролијом једном руком је анђео показао у правцу указане плаштанице, која је исчезла у стену и затим нестао и он са њом. Нападачи су се у истом тренутку ослободили укочености и у безумном страху махнито узјахали коње и побегли. Остала је проваљена црквица, са мноштвом лешева на пољани у присуству једног немог сведока - месечине и Бога , који није дозволио да се заборави овај догађај, све до данашњих дана!!!

Зоран Филиповски