01. фебруар 2013.

Топонимија Косова и Метохије је чисто српска. Исто тако и у Црној Гори и Македонији, где топонимија има словенски облик македонског језика. У Грчкој топоними су искључиво грчки.

И само име К О С О В О потиче од српског апелатива кос (француски „merle"), за који Албанци имају апелатив "mullenja". КОСОВО на српском значи „место птице кос", док на албанском нема никакво значење. Срби су овако назвали ту област од првог дана приспећа тамо, кад је Косово било опљачкано, порушено и спаљено од Варвара, опустошено и обрасло у жбуње, шуме. Сетите се византијског историчара Приска, који је управо тада обишао Дарданију (како се звало Косово у та времена), а који нам је оставио црно на бело неоспориво сведочансто да су Варвари претворили Дарданију у „ненастањену пустињу". По шумама и жбуњу Дарданије, као каква нарицаљка, кукала је птица кос, која нас и својим црним перјем (од Косовског боја!) подсећа на српске мајке, исто тако у црно увијене, које су нарицале за својим убијеним синовима. Срби су ову област по тој птици и назвали Косово, од првог дана свог приспећа тамо, кад су почели да крче жбуње и шуме, да би је претворили још једном у настањену област.

Ово нам доказују и остали истоимени топоними широм Балкана, где актуелно живе (или су живели!) Срби. Имате их и у Албанији, господине Малколм! Енглески фалсификатор историје Косова Ноел Малколм, идући на руку велико-албанским фалсификаторима, учинио је све да порекне ово, иако зна сасвим добро да је и највећи албански етимолог, академик проф. др Ећрем Чабеј, признао као сасвим научну и непорециву етимологију од српског апелатива кос, на алб. „mullenja". Али, ако је он и сав научни свет признао то, не признају албанске пришипетље, које – иако немају појма о етимологији – поведени својим шовинизмом и слепим расизмом – настоје на све могуће начине да оспоре ту етимологију и да Косову нађу једну нову, албанску етимологију, како то чине и са Косовским бојем и Милошем Обилићем, па и династијом Немањића, које нам безочно присвајају и свакако настоје да их прикажу као „аутохтоно" албанско.

У њиховим напорима да пронађу Косову неку албанску етимологију, повезaли су име овог топонима и ca албанским апелативoм kosë = „коса, оруђе рада", али им Е. Чабеј то не прихвати: он им недвосмислено рече да и та албанска реч – kosë – води порекло из српског језика и да нема везе са топонимом КОСОВО.

Велики албански фалсификатор историје, академик, проф. др Скендер Ризај, у његовом „делу" KOSOVA GJATË SHEKUJVE, Priština 1982, стр. 273 – „верује да истинито порекло ове речи налази се пре у илирском или у трачанском, неголи у српском језику". Али, како признају и сами Албанци, и у самој Албанији има много словенских топонима, па и топоним Косово: тако се назива једно село близу Ђирокастре! Један други албански „истраживач", Muharrem Carabregu, настоји да изведе име Косово од илирског корена kasa, који значи „дубока долина", и албанске речи va (Gjeo i hartolinguistika, стр. 236). Све је ово познато Н. Малколму, па – на крају свега овога (у фусноти, а не у тексту!) – додаје: „ово је доста неубедљиво".

Најновије епохално „откриће" учинио је Албанац Прељоц Маргиљај 2001. године, који је пронашао да етимологија топонима КОСОВО потиче од албанске речи kos = „кисело млеко" . Нема сумње да од укисељених мозгова не можемо ништа друго ни очекивати до укисељену етимологију. У овим „научним" пословима предњаче „комунисти", као што је конкретно Димитар С. Шутерићи.

У Албанији, у области Голобрдо, настањенa и дан-данас ексклузивно од словенских Македонаца, налази се село Кocoврacт, које потиче од КОСОВ ХРАСТ, а које на српском и македонском језику значи „храст птице кос". На албанском нема никакво значење, али се не искључује могућност да се Прељоц Маргиљај пео на тај храст и тамо, док је чувао козе, пио (или јео!) kos = кисело млеко, писао његову књижурину ИЛИРИ СУ ГОВОРИЛИ АЛБАНСКИ – АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ.

Албанци за Косово никада нису имали своје име. Они су употребљавали и употребљавају искључиво ово српско име, које су без сумње узели од Срба, доласком у ту област.

Топоним ДАРДАНИЈА (који су Албанци узајмили из античке литературе, значи нису наследили никаквом народном генеалошком традицијом!) нема никакве везе са „албанским" апелативом DARDHË = „крушка", како тврде академичари Албаније , са њима и Н. Малколм (!), јер су Косово називали D A R D A N I A Дарданци античког доба, према имену свог бога DARDANOS , што је у последње време признао и албански академик, проф. др Марк Краснићи.

Макротопонимија Косова је чисто српска и код самих Албанаца, где је прешла, свакако, посредством српског језика. За пример наводим: Bajgora, Bujanovac; Cërna Gora, Cërna Reka; Çiçavica; Drenica, Duboviku; Fushë Kosova (калк створен према српском КОСОВО ПОЉЕ); Glina, Gllogovaci, Gilani, Gollaku, Graçanica, Gryka e Kaçanikut (калк створен према српском КАЧАНИЧКА КЛИСУРА); Ibari; Janjeva; Kaçaniku, Kamenica, Kllokoti, Komorani, Kopaoniku, Kosova, Koznica, Kriva Reka; Lepenica, Lipjani, Luboteni; Llapi; Malisheva, Mitrovica, Morava; Novo Bërdo, Novi Pazari (преферишу турски JENI PAZAR, а превели су и на свој језик PAZARI I RI, неки су га шта више прекрстили и у DUKAGJINI); Obiliqi; Podujeva, Prekorupa, Presheva, Prishtina; Remniku, Ribniku; Sitnica, Sërbica (за време Другог светског рата албански

Тако је и са макротопонимијом Метохије, почевши од имена покрајине (које потиче од византијског апелатива МЕТОХИОН = „земља цркве", али који је прешао код Албанаца преко српског језика, а не преко грчко-византијског), па преко имена градова све до имена река, долина и планина.

Топоним МЕТОХИЈА (на албанском Мetohi - Metohija) прешао је из црквено-византијског језика у црквени српски језик и од овога у сâм језик српског народа. Од Срба су га узели Албанци, пошто они нису имали своју цркву, али га у последње време све чешће замењују топонимом RRAFSHI I DUKAGJINIT (Дукађинско поље), што сведочи да су албански становници те покрајине, уопштено, сишли ту из Дукађина , покрајине која се налази испод Дрима у Северној Албанији, названој тако у XVI веку по имену породице ДУКАЂИН, која је тамо владала од XIV века до дана пада под турску окупацију. Породица Дукађин је немачког порекла, г. Малколме!

Ево неколико макротопонима покрајине српске Метохије, који су у употреби код Албанаца, а које су они узели од Срба: Bistrica, Bjeshkët e Namuna (калк створен према српском ПРОКЛЕТИЈЕ); Cërna Reka (албански шовинисти је фалсификују у CARALEVA, чак и у ERNALEVA!); Deçani, Dragashi, Drini i Bardhë (калк створен према српском БЕЛИ ДРИМ), Dushanovaci (у последње време великоалбански сепаратисти почели су да албанизирају овај топоним у DUSHKAJË = cpп. « жбуње »); Glaviçica, Gora; Gjakova (Ђаковица), Gjurakovci; Istogu, Isniqi; Jezerca, Juniku; Kieva, Klina, Koritniku; Millanovci, Mokra Gora; Nerodimla; Opoja, Oshlaku; Pashtriku, Peja (Пећ), Podgora, Podrimla, Prizreni (у последње време почели су да албанизирају овај топоним у THERANDA); Rahoveci, Ratishi, Raushiqi, Rugova; Suha Reka; Shtimla; Toplluga; Vitomirica и др.

Антички топоним MONS SCARDUS у српском језику је дао ШАР ПЛАНИНА, док албанска дијаспора Метохије (на другој страни и албанска дијаспора Македоније!) називају ту планину MALI I SHARRIT, што је опет један калк изграђен према српском топониму.

Треба знати и то да Албанци, пре симбиозе са Словенима Балкана, нису имали глас Ш (албански SH) . Албански филолог проф. Реџеп Исмаили признаје да су овај глас

Нема сумње да се ово понавља и код микротопонимије, иако је ова, како се зна, покретливија, нестабилна. Временом она се потчињава променама, а у вези са променом становништва. За све време боравка Срба на тим просторима и микротопонимија је била српска. После доласка Албанаца и микротопонимија је почела да се мења. Како области Косова и Метохије никада нису остале без српског живља, и порет најмонструознијег третмана којем су били изложени не само од турских окупатора, већ и од самих придошлих Албанаца, то се и српска микротопонимија у знатној мери сачувала.

Сви ови српски топоними, са изузетком калкова које споменух, били су и јесу у употреби од Срба, који су их и створили. Данас су они y употреби и од Албанаца, ма да, последњих година они усиљено мењају топонимију KиM, албанизирајући је вештачки и са политичким предумишљајем и циљем.

Присвајање српских топонима од Албанаца дуж историје њиховог насељавања ту, сведочи да су Албанци дошли касније на Косово и у Метохију. Да ствар стоји обрнуто, да су Срби дошли касније, како прeтeндирajy Албанци, имали бисмо један обрнут, супротан феномен: присвајање албанских топонима од Срба. Актуелно не само да немамо тај феномен, већ ни сами Албанци немају своје старе топониме којима би доказали барем да су ту пре Срба, ако не и да су генеалошки следбеници Дарданаца. Конкретно, они ни за Косово и Метохију немају неко своје старо име, из времена пре турске окупације, још мање пре доласка Срба.

(Ово је фрагмент из књиге КО СУ АЛБАНЦИ?, објављене спрва у Женеви 2007. године. Сада јој се припрема друго издање.)

 MARGILJAJ, Preljoc: ILIRI GOVORE ALBANSKIM – ALBANCI GOVORE ILIRSKIM JEZIKOM, Podgorica 2001, стр.81.
AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Тирaнa, 1985, стр. 396, кол. II, глас ILIRËT.

BUROVIĆ, Kaplan: Toponimi DARDANIJA, часопис YLBERI, год. I, бр. 1, Женева 1993, стр. 13-14. Друго издање на албанском језику у збирци студија ILIRET DHE SHQIPTARET, Женева 1994, стр. 21-26. На српском језику, по први пут, ова је студија објављена у мојој збирци STVARNOST I ALBANSKE ILUZIJE, Женева 2000, стр. 36-46; затим у збирци студија DARDANIJA, Женева 2004, и другде.
KRASNIQI, Mark: GJURMË E GJURMIME, Tirana 1982, стр. 274.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

BUROVIĆ, Kaplan: Periodizimi i historisë së gjuhës shqipe, у делу ILIRËT DHE SHQIPTARËT, Женева 1994, стр. 53.

ISMAILI, Rexhep: Mbi disa çështje të zhvillimit historik të sistemit fonetik të shqipes, u KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, том II, Tirana 1974, стр. 152.
A. XHUVANI – E. ÇABEJ: PRAPASHTESAT E GJUHËS SHQIPE, Tirana 1962, стр. 39.
JOKL, Norbert: INDOGERMANISCHEN JAHRBUCH XX, VII, стр.234.