Последњи поздрав Драгици Спасовској ПДФ Штампа Ел. пошта

30.01.2013_dragica30. јануар 2013.

Прошле седмице у Скопљу је преминула Драгица Спасовска пореклом Македонка, а духом - Београђанка. Потиче из Кочана из породице доказаних револуционара за време Илинденског устанка 1903. и НОБ у Другом светском рату. Тих послератних година као млада и перспективна девојка отишла је пут Београда на студије књижевности и тамо провела „цео живот".

На скопском гробљу Бутел, испраћена је на вечни починак у четвртак од своје сестре и најближих. Тихо.

Спона је писала о успоменама ове Београђанке. На свом интернет порталу, али и у часопису Слово. Уз последњи поздрав Драгици Спасовској, понављамо репортажу "Лет са Десанком Максимовић".

Дочаравајући атмосферу у дому за старе особе „Милица" у скопском насељу Припор у  коме је пензионерка Драгица Спасовска проводила последње дане. Некадашњи професор књижевности у елитним београдским школама, дугогдишњи сарадник за културу у Скупштини града Београда, књижевни преводилац са руског, словеначког, бугарског и македонског на српски језик, аутор збирке поезије под насловом „Виза" и, најзад, неко ко после шездесет година живота проведених у њему, може да каже да одлично познаје дух Београда.

Одломак

– Шездесете су биле златно доба Београда, магнет за младе. Живот је пулсирао и све што се важно догађало, било је тамо... Позоришта, опере, галерије, биоскопи, све је било пуно. Долазили су светски уметници, наши су путовали светом. Пред Атељеом 212 тражила се карта више, на општу радост тапкароша и семкароша, такође битних актера на тој сцени...

Први радио, грамофон и сингл Елвиса Прислија и Битлса стајали су читаво богатство. То није могао свако да купи. На познате игранке на Калемегдану долазило се у гламурозним хаљинама и ципелама по угледу на светске. Добростојећи су имали чак и фићу, али су ипак највећи шизици своје девојке довозили на веспи пјаџију, то је био врхунац. Златно доба Београда... Ко га није доживео и проживео имаће прилику да гледа, јер мислим да ће се од тога тек правити атракција.

У САНУ као код куће

Драгица Спасовска је као дипломирани професор књижевности своје прво запослење добила у Секретаријату за културу у Скупштини града Београда, где је са мањим прекидима провела читав свој радни век.
– Као радник из културе увек сам имала привилегију да резервишем карту за врхунске културне догађаје. У Академији сам била као код куће. Многи уметници и научници су ми били не само сарадници, већ и лични пријатељи. Као најдраже издвојила бих сећање на Мирослва Чангаловића, једног од највећих српских имена музичке уметности. Љубитељи опере памте га по раскошном басу и интерпретацији у улогама Бориса Годунова, Дон Кихота, Фигара, Миткета из Коштане...Имао је дугу и успешну каријеру са бројним концертима по земљи и свету, а оне у Београду никада нисам пропуштала. Лично мислим да му се Србија није одужила на адекватан начин...

30.01.2013_knjigaДруга по мени врло значајна личност, не само за Београд већ и за српску културу уопште, је легенда Атељеа 212, Мира Траиловић. Била је дугогодишњи професор Факултета драмских уметности . Дуго је живела у Паризу и тачно је знала шта Београду као престоници треба. Она је оснивач и дугогодишњи управник Атељеа 212 у који је доводила најпознатије представе и позоришта. Тих шездесетих са Јованом Ћириловим основала је Битеф театар, препознатљиву позоришну манифестацију. Својим доприносом је заиста задужила престоницу, а мени је част што сам је познавала.

Док је чепркала по успоменама из Академије и спомињала имена Душка Радовића, Петра Лубарде,Уроша Предића и других значајних личности на лицу јој је титрао свечани израз. Каже да јој је из књижевних кругова посебан утисак као пријатељ, као човек и као писац оставио Слободан Селенић. Био је родом из Пакраца, из Хрватске, и што се тиче те проблематике све што је имао рекао је у роману „Убиство с предумишљајем" по коме је касније снимљен и филм, сугерисала је наша саговорница.

– Никако не могу а да не споменем своје дружење са краљицом поезије и пре свега дамом, Десанком Максимовић. Често смо заједно путовале и посећивале културне догађаје. Увек ме је звала „мала". Поводом њеног 100. рођендана на свечаности у Коларцу посветила сам јој песму која се налази и у мојој збирци, а објављивана је у многим књижевним часописима.

Желим да скренем пажњу на њену непосредност, људскост, једноставност. „Сви смо ми од крви и меса", знала је да каже, а када то чујем подсетим се на један догађај. Једне давне зиме, ко би се сетио које године, путујемо нас две у Сарајево на Међународне сусрете књижевника и одседамо у хотелу Национал. Сећам се да сам имала излагање на тему развој македонске дечје књижевности. Било је прилично рано па смо сишле у ресторан на кафу. За суседним столом неки млади људи су добациливали на рачун Десанкиних година. Нисам могла да издржим, пришла сам и опоменула их. Додуше, они се брзо извинише, а после су дошли да јој пољубе руку.
Књижевни сусрет је протекао у најбољем реду и дошло је време за повратак. Десанка је била прикупила много књига, постера и разних хартија. Ушле смо у авион и селе. Не знам шта јој је требало да ону торбу са књигама стави у пртљажник два-три реда испред. У неко доба та несрећна торба паде на главу једном господину и разби му нос. Човек је почео да крвари, дотрчале су стјуардесе да му помогну. Сви почеше да се питају чија је то торба...А, Десанка ће мени онако одсечно „ћут, мала, да ниси писнула, изгинућемо". И тако се нас две увукосмо у шешире и до Сурчина ни речи, присећала се Драгица и пренела је те слике читаоцима Слова.

Виза

Много пута је Драгица у свом већ подужем животу оверавала животну визу. Иако је своје прве стихове записала ђачком писаљком чије се срце није потрошило ни до данас, прву и једину збирку песама под насловом „Виза" писану читавог живота, објавила је тек недавно. Пропусницу у свет поезије резервисала је песмама Моја песма и Писаљка, док је у аутобиографској Детињство и Једно дрво записала прве трагове детињства и трагику ратних година у којима су јој на Дан задушница, 9. марта 1944. године покрај родне Брегалнице бугарски фашисти мучки убили брата и још тринаест младића из краја.
Шуморења њеног дрвета и шум Брегалнице, њени први детињи снови, прва љубав и слике младости, увек ће пратити јунакињу наше приче и повезивати родно Кочане и град њених дивних успомена – Београд:

За тамо визу тражим
где је и најкраћа
и најдужа обданица
непомућена
Звезда Даница.

– Са македонског на српски језик превела сам збирку песама „Црној жени у сан" Аце Шопова и „Бон Бон" Оливере Николове, као и дела познатих руских, бугарских и словеначких дечјих песника. За тај допринос српској култури, иако пореклом Македонка, сврстана сам у ред знаменитих људи Србије и за то постоје писани докази.

Вредни пажње

 – Српски народ је свету дао Теслу, Миланковића, Андрића, Стефана Миленковића, Новака Ђоковића и многе друге велике личности, што је сасвим довољно да буде велики, говорила је Драгица Спасовска.

 

 

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић