04. јануар 2013.

 Сахрани је присуствовао и председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница као и велики број књижевника и културних посленика.

У Скупштини града пре подне је одржана заједничка комеморација Удружења књижевника Србије, Коларчевог Народног Универзитета и Српске књижевне задруге поводом смрти књижевника Слободана Ракитића.

Комеморација је одржана у присуству чланова породице, бројних књижевника, културних посленика и министра културе Братислава Петковића.

Од изузетног књижевног ствараоца, песника, есејисте, антологичара, културног и друштвеног прегаоца у име Удружења књижевника Србије (УКС) опростио се Марко Недић, Предавачког центра Коларчеве задужбине Доброслав Смиљанић, генерални секретар Културно просветне заједнице Србије Живорад Ајдачић.

О великом српском песнику и испред СКЗ говорили су књижевници Мило Ломпар и Драган Лакичевић а историчар Чедомир Антић подсетио је на политичко деловање Ракитића, борца за заштиту људских права и слобода, посланика у првом вишестраначком сазиву српског парламента након Другог светског рата.

Познати српски песник и некадашњи председник Удружења књижевника Србије (УКС) преминуо је 1. јануара после кратке и тешке болести.

Ракитић је рођен 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке, где је завршио основну школу, а гимназију у Новом Пазару.

Од 1960. живео је у Београду где је неко време студирао на Медицинском факултету, али је дипломирао на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску и општу књижевност.

Уређивао је књижевне часописе "Савременик", "Рашка" и "Књижевна реч" и од 1973. до 2007. радио је као уредник Катедре за књижевност и језик у Коларчевој задужбини.

Објавио је књиге песама: "Светлости рукописа", "Рашки напеви", "Свет нам није дом", "Земља на језику", "Песме о дрвету и о плоду", "Жудња за југом", "Потомак", "Основна земља", "Тапије у пламену", "Душа и спруд", "Изабране и нове песме", "Земаљске слике и друге песме", "Водена слова", "Јужна земља", "Песме", "Пловидба", "Повратак краља", "Моји тренуци", "Потомак, нови потомак", "Пламен и роса".

У његовом опусу су и књиге есеја "Од Итаке до привиђења", "Облици и значења" и "Братство по Орфеју", зборник "Поезија романтизма југословенских народа" и "Антологија поезије српског романтизма", као и "Изабрана дела у пет књига" и "Сабране песме".

Песме Слободана Ракитића превођене су на руски, белоруски, француски, енглески, немачки, кинески, италијански, пољски, чешки, словачки, шведски, јерменски, румунски и македонски језик.

Добитник је награда "Милан Ракић" (1974), "Исидора Секулић" (1982), "Бранко Миљковић" (1989), "Лаза Костић" (1995), "Кочићево перо" (1997), "Јован Дучић" (1998), "Златни крст кнеза Лазара" (1998), "Десанка Максимовић" (2002), "Песничко успеније", "Змај Огњени Вук" (2002), и других.

За књигу песама "Тапије у пламену" добио је Октобарску награду Београда за 1990. и награду "Раде Драинац" за 1991. годину. Године 1998. награђен је "Златним беочугом" за трајни допринос култури Београда.

Од 1994. до 2004. био је председник УКС-а, а од 26. априла 2005. председник СКЗ-а.

Био ангажован у борби за поштовање и заштиту људских и грађанских права и слобода, између осталог, у оквиру Одбора за заштиту мисли и слободе изражавања (1985-1989).

У првом вишестраначком сазиву српског парламента, Ракитић је био председник посланичке групе Српског покрета обнове (1991-1992), затим од 1993. до 1994. председник посланичке групе Демократског покрета Србије, а 1995. је изабран за председника Саборне народне странке.

Свети архијерејски Синод Српске православне цркве одликовао је Ракитића Орденом Светог Саве II степена 2010.

Светосавска порука

Велики српски песник Слободан Ракитић био је пријатељ Споне. Последњи пут био је гост у нашем Центру заједно са садашњим премијером Србије Ивицом Дачићем после Светосавске свечаности у Кучевишту на Скопској Црној гори 2011. године.