07. новембар 2012.

Књиге о улози Србије у Првом светском рату су непходне. У 2014. години Европа обележава 100 година од почетка Великог рата, а Србима прети ревизија историје. Последице овог процеса су несагледиве, рекла је за Програм за дијаспору Наташа Пејин, издавач из Париза и додала да је неопходна координација државних институција Србије и дијаспоре.

Од раних деведесетих Наташа Пејин живи у Паризу. Једанаест година је провела на месту уредника угледне француске издавачке куће "L' Age d'homme". 2005. године ова одлучна, децентна дама решила је да француским читаоцима преко интернет сајта представи део српске литературе, нудећи им да путем писане речи упознају Србију и њен народ. „Бескрајни плави круг" назив је интернет књижаре са 350 преведених наслова, као и издавачке куће која је до сада штампала 6 књига из српске књижевности на француском језику.

„Идеја је почела да се рађа деведесетих година док сам радила код Владимира Димитријевића у издавачкој кући "L' Age d'homme". Ту су долазили и Французи и Срби у она најгора времена антисрпске кампање и рата у бившој Југославији, који су тражили неке информације о Србији, о историји Југославије, желели су да разумеју конфликт. Тада се показало да ми потенцијално имамо пуно тога, али да не знамо како да дођемо до тога, ни где су та документа, ни које су то књиге, ни ко може да упути те људе... Идеја је била да се то прво попише, да се направи једна библиотека. Мислила сам да то буде у неком простору, али пошто је то скупо, направила сам један интернет сајт, као неки бутик онлајн, где сам поређала, изложила те књиге једну по једну", каже Наташа Пејин за Програм за дијаспору РТС.

Изненађена чињеницом да се у Француској више од 30 година није штампала ниједна књига о Тесли и да у години када је цео свет славио 150-годишњицу његовог рођења, одлучила је да те 2006. године да свој допринос штампањем Теслине аутобиографије „Моји изуми". Уследио је двојезични „Косовски бој" из 1868. године, Теслина биографија од Маргарет Чејни, а „Књигу о Милутину" је штампала, како каже из емотивно-патриотских разлога.

„Та књига је објављена пре више од 20 година, није више штампана и није била доступна публици. Сматрам да та књига треба увек да буде доступна и страном и домаћем читаоцу, јер је она огледало српског менталитета, које је потпуно искривљено задњих 20 година и у Србији и у свету. Та књига, и тај лик Милутина ставља српски патриотизам, који се можда може назвати национализмом, у праву меру", каже Наташа Пејин.

И Наташа Пејин је нашла своју праву меру - каже да зна где је њено место у тој огромној издавачкој шуми у Француској, као и да рентабилност није критеријум који је води. Али, постигла би, каже и више и боље, да је имала подршку државних институција Србије.

„Проблем је што ми нико никада није одговорио ни на једно писмо, писала сам и министрима, заменицима и никада нисам добила одговор. Мислим да је веома важно да се, без обзира што радим самостално, без српских инситуција, сарађује са матицом, са министраствима и да се ти наши покрети, те акције на неки начин координирају, што не значи да се ја одричем своје слободе, својих идеја", искрена је Пејин. 

Ускоро ће се на француским књижарским полицама наћи нова књига о Тесли „Човек који је изумео 20. век", као и адаптиране „Српске народне бајке". Али, неопходним сматра штампање књига о улози Србије у Првом светском рату, због ревизије историје која нам прети, а које би се требало наћи у француским књижарама 2014. година, када Европа обележава 100 година од почетка тог рата.

Mисија књижевности

 Последњих двадесет година не постоји озбиљан концепт представљања српске културе у Француској. Нико није дефинисао чему служи Културни центар Србије у Паризу. На Салону књиге је могуће направити штанд за само десетак хиљада евра, то морају да знају у српским министарствима, каже Наташа Пејин, издавач из Париза за РТС Програм за дијаспору.

Наташа Пејин од раних деведесетих живи и ради у Паризу. Једанаест година је радила као уредник у угледној француској издавачкој кући "L' Age d'homme", која је најзначајније српске писце штампала на француском језику.

Интернет књижара „Бескрајни плави круг" (Un Infini Cercle Bleu) је њен ауторски пројекат, настао 2005. године, из потребе да на једном месту француској публици понуди део српске литературе, како би путем писане речи боље упознали Србију и њен народ. Штампање књига је био њен следећи корак. До сада је Французима понудила шест наслова штампаних на француском језику. Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије 2011. године. 

Како се родила идеја о књижари он лајн?

"Идеја је почела да се рађа 90-тих година док сам радила код Владимира Димитријевића у издавачкој кући "L' Age d'homme". У најгоре време антисрпске кампање и рата у бившој Југославији, ту су долазили и Срби и Французи који су трагали за литературом која би им помогла да боље разумеју конфликт. Французи су тражили информације о Србији, о историји Југославије, а Срби су, опет тражили документа и књиге којима би могли пријатељима и колегама да покажу и докажу да Срби нису најгори народ како се представљају у медијима. И тада се показало да ми потенцијално имамо пуно тога, али да до информација и докумената не можемо доћи, да не постоји архива... То је било, грубо речено, расуло!

Тада сам веровала да ће тај важан посао обавити нека државна институција. То нико није урадио, а године су пролазиле.

Направила сам пројекат и почела да скупљам књиге. Идеја ми је била да их прво попишем и да закупим један простор где ће бити изложене, али пошто је то скупо, кренула сам од могућег. Направила сам виртуелну књижару на интернет сајту, где сам изложила те књиге. Пошто сајт треба издржавати, ја сам почела да објављујем књиге", рекла је Наташа Пејин.

Јединствена цена књиге

О издаваштву у Србији Наташа Пејин каже:
"Рецепт је једноставан. Док се не формира јединствена цена књиге, која је алфа и омега у издаваштву, до тада не може бити реда. Од колега издавача из Србије чујем да постоји проблем дистрибуције, па муке са наплатом. Ја никада нисам подсетила књижара да треба да ми плати књигу. Кад ми неко наручи књигу ја му пошаљем фактуру и то је после месец дана плаћено. Када се успостави ред и кад уђете у једно здраво издаваштво, онда ће виртуелни издавачи нестати, а они прави остати. Али ту област држава мора да уреди и да без великих дилема преслика оно што постоји. Не треба топлу воду измишљати, она већ постоји. Књига која кошта нпр. 1000 динара, мора толико да кошта у било којој књижари у Београду, Нишу, Новом саду, Крагујевцу... а у цену су уграђени они који раде на књизи - аутори, издавачи, преводиоци..."

Занимљиво је како сте одлучили да штампате прву књигу, Теслину аутобиографију....

"Сасвим случајно сам 2006. године решила да објавим аутобиографију Николе Тесле „Моји изуми". У јуну ме једна пријатељица која ради у УНЕСКО-у позвала и рекла да треба да видим како су Хрвати направили мултимедијални шоу поводом 150-тогодишњице Теслиног рођења.

А шта су Срби урадили? Ништа. Чак последњих 30 година у Француској није штампана ни једна књига о Тесли!

Позвала сам пријатеља који је могао да преведе „Моје изуме" са енглеског на француски језик за 4 месеца и књига је изашла до краја године. Неочекивано, почела је феноменално да се продаје. Онда сам објавила двојезично издање "Косовског боја" из 1868. године, затим Теслину биографију Маргарет Чејни...

„Књигу о Милутину" сам штампала из патриотско-емотивних разлога. Та књига је објављена пре више од 20 година у Француској и распродата. Сматрам да она увек треба да буде доступна и страном и домаћем читаоцу, јер је она огледало српског менталитета које је потпуно искривљено задњих 20 година и у Србији и у свету. Та књига, тај лик Милутина ставља српски патриотизам, који се можда може назвати и национализмом, у праву меру", истакла је Пејин.

Независни сте, слобода Вам је важна у раду, до сада нисте сарађивали са српским државним институцијама, министарством... Где видите могућу сарадњу и да ли је добродошла?

"Мислим да је важно да се са институцијама матичне земље, Србије, за коју радим индиректно и директно, повежемо. Проблем је што ми никада нико није одговорио ни на једно писмо, од 2006. до 2010, а писала сам министрима, њиховим заменицима... Једном сам имала некакав сусрет који није уродио никаквим плодом.

Никада није дошло до сарадње јер, како ја то видим, последњих 20 година није направљен озбиљан концепт, стратегија шта ми то желимо. Ја сам задовољна оним шта сам урадила, али мислим да сам могла боље и више да сам имала подршку неке државне институције.

Без обзира што радим самостално, веома је важно да сарађујемо, и да се наши покрети, акције на неки начин координирају, што наравно не значи да се ја одричем своје слободе, својих идеја. Важно је да удруженим снагама радимо на неком догађају. То може само уколико људи који су на руководећим местима у институцијама културе заиста осећају да су они у служби тих институција, а не да су они та институција", каже Наташа Пејин.

Ту долазимо и до Српског културног центра у Паризу. Какве су Ваше замерке на њихов рад?

"Нико није дефинисао чему служи Културни центар у Паризу, шта ми хоћемо са том институцијом. Да ли се ми обраћамо Србима у расејању, окупљамо их да би одржали везе са матицом, да би помагали матицу или се ми окрећемо народу земље у којој смо и отварамо Србију њима, зовемо их да дођу у Србију и правимо мостове сарадње. То су сасвим две различите стратегије, идеје, везане за једну институцију. Можда можемо и обе ствари. Али, по мом мишљењу, они не раде ни једну ни другу ствар како треба.

Културни центар функционише као један галеријски простор, долазе квалитетни уметници, сликари, музичари, то није спорно... али малобројна је публика која их може видети, и то из врло једноставног разлога - у Паризу се свака два минута дешава неки културни догађај. Конкуренција је на врхунском нивоу, а притом сте у граду и земљи врхунске светске културе", наглашава Пејин.

Излагали сте књиге на Салону књиге у Паризу...

"Ја сам 2011. године закупила један мали штанд када сам сазнала да Србија неће доћи и изложила сам све српске писце на француском језику који постоје. Био је то скроман штанд, али лепо уређен, а казаћу вам да је све то коштало око 10 000 евра, јер је веома важно да то чују они који седе у министарствима и финасирају културу.

А када Србија долази у Париз на Сајам ја мислим да то кошта између 30 000 и 50 000 евра, и при том се излажу књиге на српском језику који тамо нико не чита и не говори, тако да српска књига не долази у праве руке - француског читаоца, критичара, новинара...", закључила је Наташа Пејин за Програм за дијаспору РТС.