Кад путник пређе једну од две јужне границе Србије, добија СМС на енглеском језику, са следећим обавештењем организације Туристинфо: „Добродошли у Македонију, колевку цивилизације”. Следи одлучна препорука да се посете места која државу без званичног имена вероватно треба да чине колевком цивилизације. Осим древне опсерваторије у Кокину, у њих спада и неколико музеја и меморијалних кућа, као и – „Меморијални Центар Тошета Проеског” у Крушеву.
Дотични СМС чинио је предмет разних незваничних и званичних критика, па и анализе Метјуа Брунвасера у ,,Њујорк тајмсу” насловљене: „Забринутост поводом ауторитарности у Македонији расте”. У сваком случају, у контексту сталних покушаја већине балканских народа и народности да путем брзометних слогана споје деветнаестовековни национални романтизам и двадесетпрвовековну идеологију ПР-а, наведенапорука је вероватно без премца. То би највероватније била све и да је успео овогодишњи предлог листа „Прес” да се поводом тријумфа Новака Ђоковића, ватерполиста, одбојкаша и одбојкашица код нас врати у игру један стари слоган: „Ни мање земље, ни више шампиона!” Можда би због овогтребало размислити (…) да се на улазу у земљу постави табла са натписом:„Добродошли у земљу шампиона”, писало је 31. јануарау поменутом листу. А није то била прва таква иницијатива: селектор српске ватерполо репрезентације Вања Удовичић пожелео је да наведени натпис „по доласку на аеродром и уласку у Србију дочека” његове изабранике након освојеног злата на Светском првенству у Риму 2009. Виспренији љубитељи спорта одмах ће се сетити да је слоган шампионске добродошлице пуштен у погон 2005. поводом одржавања Европског првенства у кошарци у Београду. Текст у ком је објављена жеља да странце дочекујемо обавештењем да ступају у земљу надљуди појавио се под логичним насловом. „Срби су небески народ”. Он је такав и ако се тумачи чисто примењено на спорт: колико смо народ с небеса, толико смо и светска шампионска сила, што се ваљда види и по досадашњим учинцима на Олимпијским играма у Лондону. Тек, чињеница да је Србија у појединим спортовима збиља вишеструко надмашила себе срећом није добила званичније извитоперење од засебних новинарских, фејсбуковских и других иницијатива.
Тако да, док по губитку додира са стварношћу испољеном сродним слоганима не можемо парирати творцима тврдње о „колевци цивилизације”, чини се да смо у региону сразмерно мање доспели у жижу по смишљању националних слогана о каквима овде говоримо него по реакцијама на њих. Реч је о реклами „Држава с 1244 отока” Хрватске туристичке заједнице (ХТЗ). „У Хрватској туристичкој заједници недавно су потенцијалним туристима из Србије с промиџбених плаката поручили да их имамо 1244, чиме су разљутили наше сусједе јер се ради о броју УН резолуције о Косову и Метохији”, писало је у ,,Јутарњем листу” 8. јуна 2010. У то време је моћно одјекнуо податак Хрватског хидрографског института (ХХИ), по којем наш западни сусед заправо има 1246 острва. И док су оданде пристизала изговарања чињеницом да тамошње националне институције баратају с чак пет различитих података о броју острва којима њихова земља располаже, наши правовернији појединци нису могли имати сумње да је у питању пакосно подвлачење броја који би нас погодио јер нас je подсетио на националну трауму, као и награђење националног идентитета на несрећи туђег. Тек, оптужбе за провокацију падале су с обе стране. Све док судбина, то јест политика – што је на Балкану најчешће једно те исто – није крајем јула ове године спремила цинично-(реал)параноичан обрт: ако је тачан податак ХХИ о 1246 острва, онда ће их Хрватска, накнадним ратификовањем договора Туђмана и Изетбеговића да се Босни и Херцеговинипрепусте Велики и Мали Шкољ – што је обећала тамошња министарка спољних и европских послова Весна Пусић – ускоро стварно, као у контроверзном туристичком слогану, имати:1244.
