24. јул 2012.

Неправда па то ти је! Ова реченица карактеристична је за симпатичног Калимера, али се лако може применити и на наше западне комшије. Стара је прича да се Хрвати за већину ствари које им не иду у прилог криве Србе. Зато је било занимљиво прочитати чланак у недељном издању ,,Јутарњег листа’’, са темом зашто југословенске олимпијске медаље, које су освојили хрватски спортисти припадају Србији.

Прича је стара, колико и хрватска држава. Пред готово сваке Олимпијске игре постављају исто питање, али изгледа да их у овом тренутку то посебно погађа, пошто наша земља највља улазак у  ,,100. круг’’ (тренутно имамо 98 медаља).

Правила МОК су јасна – нове чланице крећу од нуле, док сукцесори наслеђују све медаље. Пошто је Србија легални и правни наследник Југославије (прво у заједници са Црном Гором као СРЈ и СЦГ, па онда и самостално) она наслеђује и одличја. Ту чињеницу потврдио је и председник Хрватског олимписког одбора Златко Матеша. Јасно и гласно је поручио хрватској јавности да све медаље освојене од Антверпена 1920. па до Сеула 1988. остају у српској ризници.

-То је одлучено још 1992. и ту једноставно не можемо ништа да учинимо. Све новонастале земље примљене су у МОК као нове чланице, а Србији се рачунало шланство у СФРЈ, па тако и резултати припадају њој – објаснио је ствар Матеша.

Набрајајући Матију Љубека, Ђурђу Бједов, Мате Парлова, Фрању Михалића или Крешимира Ћосића, колеге из ,,Јутарњег листа’’  избројале су да су хрватски спортисти oсвојили 14 индивидуалних медаља за Југославију, при том су у рачуницу укључили и оне освојене као део екипних спортова (27), што је ван сваке логике. Уз то су се сетили и Мирослава Церара, Матеју Свет, Јурета Франка, Шабана Трстене, Реџепа Реџеповског, Шабана Сејдијуа ...

Истина је следећа. Све медаље СФРЈ, њих 83, директан си призвод  рада у југословенском спорту, што не укључује само репрезентативне селекције, већ и домаће лиге, млађе категорије... Велико је питање да ли би ,,хрватски спортисти’’ могли да постгну делић тога да се нису калили у великој бази, у којој је ипак, свиђало се то некима или не, било највише спортиста и спортских клубова из Србије. Због тога следи закључак да је удео Срба у тим „хрватским медаљама’’ барем половичан.

Као и готово све теме између Србије и Хрватске, и ова је поприлично осетљива, али би ваљало у свему наћи неку меру. Вечито комшијско јадиковање сигурно им неће вратити медаље. Нека следе пример осталих бивших ребулика, на пример Словеније, чији спортисти су донели СФРЈ све четири медаље са зимских игара, па не траже ништа натраг. Србија ће тако у Лондону највероватније постати чланица елитног ,,клуба 100’’. Недаостају нам само две медаље, а како је потврдио и Владе Дивац, председник Олимпијског комитета Србије, наши олимпијци имају бар десет изгледних шанси да се нађу на победничком постољу.