03. јул 2012.

Кажу да су најлепше ствари у животу и најједноставније. Такав је случај и са „Видарицом" заједничким албумом светски познатог гитаристе Мирослава Тадића и браће Теофиловић ‒ Радише и Ратка, једних од најлепших гласова у овом делу Европе.

Албум „Видарица" представља симбиозу гитаре и два гласа и колекцију од 14 песама забележаних на балканским просторима, укључујући и неколико традиционалних македонских тема.

Здравље је стање равнотеже духа и тела, бића и света. Када нема равнотеже, наступа болест. Онда, према предању треба да се пође код видарице. На свети извор да се умије рано, пре изласка сунца. Али, како да се пронађе видарица? Сигурни путокази не постоје. Свако сам треба да је нађе. Можда је у песми? У равнотежи гласа и инструмента? У њиховој игри и разговору? Нашли су је гитариста светског калибра Мирослав Тадић и близанци Радиша и Ратко Теофиловић, познати по чаробним интерпретацијама традиционалних српских, македонских, косовских, торбешких, а од недавно и далматинских песама. Овој невероватној комбинацији гитаре и гласова још далеке 1999. године кумовао је Влатко Стефановски када је позвао близанце да буду гости на концерту у београдском „Сава центру", на коме је наступио заједно са Мирославом Тадићем. Остало је, вероватно, судбина. Тако су Мирослав и браћа Теофиловићи добро познати македонској јавности, а сада су спојени у заједнички тек промовисани албум „Видарица" иако су познанство и контакти стари више од једне деценије.

Како се родила „Видарица", први заједнички албум Мирослава Тадића и браће Теофиловић? Како се смишљао концерт, како су бираnе песме? Ко је све утицао да албум изгледа баш овако?

Тадић: „Видарица" је кулминација наше музичке сарадње и свега што смо научили као трио, или индивидуално. Утицаји су многобројни и укључују музику коју смо слушали, музичаре са којима смо сарађивали, књижевност, филм, ликовну уметност и живот уопште...

Теофиловић: Концепт се спонтано наметнуо из вишегодишњег дружења. Песме су биране интуитивно, а посебно је важно што су све песме на албуму љубавне, са дубоким емоцијама, сва тројица смо их осетили. Песме нисмо бирали свесно, по територијалном принципу, већ по лепоти стиха, мелодије и ритма. Мирослав је предложио да се снима у Лос Анђелесу, јер је претходно имао позитивно искуство са светски познатим Скот Фрејзером, тон мајстором „Кронос квартета".

Познанство браће Теофиловић са Мирославом Тадићем датира из 1999. године када је Влатко Стефановски позвао близанце да буду гости на концерту у београдском „Сава центру", на коме је наступао заједно са Мирославом Тадићем. Радиша и Ратко су наступили као специјални гости. У међувремену браћа су импресионирала Мирослава и обратно.

Тадић: Импресионирао ме је њихов стални напредак, дошли су до усавршавања најситнијих детаља за које је потребно много пажње и времена. Без обзира на то што су на том концерту показали своју јединственост и музикалност никада нису престали да усавршавају технике и музичке финесе свог израза. Зато мислим да је „Видарица" снимљена у правом тренутку, јер је њихово музицирање достигло врхунски ниво.

Теофиловић: Постоји врло мало ствари које вас не би импресионирале код Мирослава. Пре свега, он је велики музичар, изванредан педагог, посвећен свом послу. Он је духовит и човек од речи. Мирослав Тадић је ретко добар човек...

Људи који су преслушали албум мисле да је минималистичким приступом ‒ једна гитара и два гласа ‒ рекао много више на пољу светске музике од гомиле прецењених тонова у целом региону. Какве су реакције које стижу из света?

Тадић: Реакције критике са бивших југословенских простора су икскључиво позитивне. Европска и америчка промоција заказана је на јесен, али имајући у виду одазив наших колега и пријатеља из читавог света, мислим да треба да очекујемо позитиван пријем.

И на овом, као и на већини претходних албума, Тадић и Теофиловићи су показали велики респект према македонској традиционалној песми. Шта вас највише одушевљава у македонској музици? Знам да су браћа Теофиловићи годинама сакупљали песме из Македоније, снимке легендарних извођача међу којима су Сариевски, Манчевски, Бадев, Васка Илиева, Анка Гиева...

Теофиловић: У македонском фолклору је изобиље различитих ритмова и прекрасне поетике која никога не оставља равнодушним. У песмама се осећа тежак живот у минулим временима, али и радост песме код самих извођача. Македонски народ зна да се радује и када му је тешко, а то је можда главни разлог који је чини узбудљивом. Споменути извођачи су те песме пренели на одговарајући начин, а нас су још више заинтересовали да заронимо у звук минулих времена.

Шта вам је најомиљеније из богате македонске фоклорне ризнице?

Тадић: Македонска фолклорна ризница је једна од најбогатијих у свету па би списак мојих омиљених песама и извођача био заиста дуг, али ево, неколико имена: Вања Лазарова, Пеце Атанасовски, Ангеле Димовски и песме „Многу ми го фалат, бабо", „Вено, пиле, Вено", „Три години стана", „Не претезај" и многе друге.

Теофиловић: Свака песма има своју вредност и у свакој тражимо оно што ће пробудити креативни тренутак. На заједничком албуму са Мирославом су и две изузетне песме које нису много познате широј публици, а то су „Моме Стое" и „Стојане, сине", на албуму „Лилка", заједничком пројекту са Вањом Лазаровом.

Последњих година Мирослав Тадић је снимао са многим великим уметницима из региона: Влатком Стефановским, Вањом Лазаровом, Радетом Шербеџијом...Шта је пресудно у избору сарадника?

Тадић: Још из студентских дана имао сам ту срећу да сарађујем са великим уметницима. Тај процес тече природно и спонтано, као да њиме управља нека велика невидљива сила...

За разлику од Мирослава, браћа Теофиловић су ретко и врло пажљиво укључивали сараднике у својим издањима. С ким би волели да снимате у перспективи?

Теофиловић: Заиста, ово је прва сарадња на овом нивоу. Спојиле су се многе коцкице, а наше познанство траје такорећи 13 година, па ова сарадња долази као логичан редослед ствари. До сада нисмо срели некога попут Мирослава, некога ко би нам дао музичку слободу, да би затим својом гитаром целу причу подигао на један виши ниво.

Можемо ли да очекујемо наставак сарадње између Мирослава Тадића и Влатка Стефановског и како Тадић данас гледа на „Лулку", заједнички албум са Вањом Лазаровом?

Тадић: И Влатко и ја смо се задњих година посветили одвојеним пројектима, али наша сарадња никада не престаје. Почетком 2013. године, у комбинацији са Теодосием Спасовим имаћемо неколико великих концерата са реномираним симфонијским оркестрима: са Филхармонијом из Лајпцига, Оркестром из Монте Карла и са Лондонским симфонијским оркестром. Биће то ретка могућност да се балканска музика представи у сасвим новом руху и на врло високом нивоу. Зато са великим нестрпљењем и задовољством очекујемо тај изазов.

Албум „Лулка" ми је јако драг. Обожавам Вању Лазарову и њено певање и жалим што много раније није дошло до наше сарадње. На том албуму сам покушао да покажем богатство македонске музике преко различитих приступа и надам се да сам успео да бар део тог богатства пренесем до срца слушаоца.

Иван Бећковић