17. јун 2012.

Још увек пловим пуним једрима

У својој 66. години живота добио је престижну „Змајеву награду”, вероватно једно од највиших признања у региону које се додељује за допринос у раду са децом. Награда није обрадовала само њега као добитника, већ и све оне који су одрастали уз његову „Коцкицу”...

Данашња деца имају своје хероје, или боље речено, ликове који покушавају да се наметну као њихови заштитници. Али, у океану свега и свачега, тешко је да постоји неко по мери свих. Док смо живели у другачијем свету вредности, постојао је глобални херој за све нас, а с правом кажемо да је симбол нашег детињства. То је Бранислав Милићевић или Бранко Коцкица, неимар култне дечје емисије „Коцка, коцка, коцкица” која се у региону континуирано емитовала две деценије. И данас се Бранко одлично држи. Дубоко гази седмом деценијом живота и не ослања се на стару славу. Напротив, активан је у свом „Позориштанцету Пуж” као глумац, режисер, драмски писац...

Како доживљавате актуелну и врло престижну „Змајеву награду” ‒ као врхунац у каријери или као још једно у низу признања?

‒ „Змајева награда” у ником случају није „само једна у низу”. Реч је о великој награди. Али, када је неко јако дуго у врху, сасвим је природно и да добија високе награде. Ипак, главна награда за мене ће бити уколико се после мог одласка у „дебелу пензију” установи награда „Бранко Коцкица”.

Старије генерације у Македонји Вас још увек памте по култној „Коцкици”, док Вас млађе генерације познају по легендама. Како данас гледате на емисију која се у континуитету приказивала више од две деценије?

‒ На „Коцкицу” гледам као на узбудљив живот који још увек траје. Нове генерације клинаца „коцкицу” гледа на дивидију или интернету, одакле скидају епизоде. То је врло згодно. Не морам да радим ништа ново, а све се окреће истом брзином, као пре двадесет година када сам престао да снимам „Коцкицу”.

Како се носите са чињеницом да сте учитељ неколико генерација?

‒ У времену када сам ја био ученик, учитељи су били главне личности. Али, нису сви били занимљиви. Занимљиви учитељи и наставници су били моји идоли. Хтео сам да будем као они. Моја мајка је била занимљива наставница, а отац је био глумац у позоришту. Уколико позориште схватимо као животну школу, а требало би тако да буде, онда ми је нај учитељ био сопствени отац. Захваљујући образовном телевизијском програму научио сам да правим идеалну комбинацију оца и мајке и да будем врло занимљив учитељ.

„Коцкицу” памтимо по слогану „Царство у другарству”. Данас се, нажалост, форсирају лажне вредности и популаризује се „турбо фолк” култура на свим нивоима. Шта се догађа са том генијалном досетком?

‒ Остала је та вишегенрацијска, носталгична химна „Царство у другарству”. Када уђем у кафану оркестар ми обавезно одсвира ту песму, без обзира да ли се ради о рокерима или тамбурашима. Ову другарску химну певају и спортисти, певају је и млади људи на забавама, а многи је имају и на мобилном телефону као рингтон. А најновији хит „Позориштанцета Пуж” заправо је представа „ У свету постоји једно царство”.

Студирали сте глуму, имали сте неколико филских улога, али сте ипак живот посветили најмлађима, што значи да сте природно талентовани за педагогију. Да ли сте се некада покајали због свог избора?

‒ У мом случају педагогија није сасвим адекватан израз. Педагози подучавају у вртићима, основним, средњим и високообразовним установама. Не постоји израз „народни професор”, не постоји израз „народни учитељ”. То су били Васа Пелагић, Вук Стефановић Караџић, Чика Јова Змај. Они су народ учили преко књига. Ја подучавам преко уметности, преко позоришта. И ја сам народни учитељ и једино због сплета околности, подучавам децу. Уопште се не кајем. Због деце сам и добио „Змајеву награду”.

У једној анкети за избор нај Србина нашли сте се међу првом петорицом. У којо мери сте сентиментални и носталгични?

‒ Још увек пловим пуним једрима и заобилазим мирне воде носталгије. Мој живот је још увек авантура. У Позоришанцету се увек нешто догађа. Нема места за носталгију, поготову не у позоришту за децу. Детињство ће мојој публици постати носталгија тек за тридесетак година.

Шта ће се догодити када једнога дана одете у пензију?   Постоји ли реч „пензија” у Вашем речнику?

‒ Глумци одлазе у пензију само ако морају. Они који глуме за децу су у предности, јер у свакој представи ће се наћи понека улога неког деде, мудраца или чаробњака.

У Македонији мало људи зна да сте члан Удружења писаца Србије, драмски писац, режисер. Колико је тешко да се споје све те ствари у једну личност?

‒ Кажу да писац прво треба да живи живот па тек онда да почне да пише. Мој случај је пример да је то прави пут за писца. Од малена сам живео живот у позоришту, а награду за прву пијесу добио сам у 45. години.  Написао сам десетак књига за децу, али никако не стижем да их припремим за штампу, јер ми стално „смета” писање пијеса за „Пуж”. Али знам да више нећу да пишем књиге за одрасле. „Приземљена срећа” је моја једина и последња књига за одрасле. Међутим, дописиваћу је до краја живота. Већ припремам треће проширено издање. Изаћи ће најесен, уколико ме не ухвати грозница да напишем нову представу за децу.

Како бисте прокометарисали феномен да се у региону и поред покушаја још није родио нови Бранко Коцкица?

‒ Дошла су нека чудна времена. Одавно се код нас не снимају филмови за децу, а престала су и снимања дечјих емисија. Фестивал „Београдско пролеће” више не постоји, нема филмова ни за децу ни за одрасле. Једва је потребан стари Бранко Коцкица, а камо ли неко нови. Из тих разлога млађим колегама саветујем да глуме за одрасле.

За крај ‒ шта преферирате: довиђења или „тата-та-тира”?

‒ После сваке представе у „Пужу” пада завеса, преко разгласа се чује тиха музика и мој глас који каже: „Довиђења, драги моји, тата-та-тира”.

Иван Бећковић