06. јун 2012.

Играо сам данас фудбал, на киши, као пре 30 година... Било је феноменално, осим што је моја екипа доживела дебакл. Али добро, нама је киша више падала, платили су судију и све нас је болео примицач. То су моји, апсолутно реални изговори, занима ме шта ће рећи Михајловић за нови пораз његових изабраника.

Новаку је било потребно 27 минута да поведе са 6-1 и 2-0. Али тенис је чудна работа. Креће преокрет. Миран почетак меча се претворио у ватромет, ватромет у експлозију. Бум! У глави ми и даље пршти од оних удараца и лудих поена, а нарочито од спасених меч лопти...

А како их је Новак спасавао! Сећате се Федерерове изјаве после оног Новаковог форхенда кад је спасао меч лопту против Швајцарца на УС Опену? Она, у стилу – то ја никад не бих тако, као зажмуриш и шта ти бог да... Јел код ових меч лопти жмурио? Није што их је спасао, него КАКО их је спасао... Један за другим, ударци који су погађали у центиметар, са линије, смечеви, волеји, сервиси... И то док је стадион био гротло! После меча са Сепијем поређао сам најбитније ствари у тенису – глава, руке, срце. Додао бих још једну ставку, један орган, фигуративно га имају оба пола, буквално само јачи... Данас је Ђоковић, још једном, показао планети да има и то. Као нико у свету тениса.

После тих меч лопти било је све јасно. Цонга је остао без ичега горепоменутог. У тренутку кад се, средином петог сета, из Новаковог грла проломило „Тако је, бре!“, знали смо сви. Знали су и Французи, који су очекивано у пар наврата били некоректни, иако не разумеју српски. Чуло се не само у булоњској шуми, него у целом Паризу. Био је на коленима, примао ударце без гарда, некако устао и задао нокаут. И „Мохамед Али“ може да изгуби од грогираног противника.

Док је Новак сломио срце тениском Алију, на другом по величини стадиону (некад централном) Сузан Ленглан, Федерер је истеривао сопствене демоне, овај пут у лику Дел Потра. Аргентинац је бриљирао два сета, али оног момента кад је освојио последњи поен у другом изгубио је меч. Да ли би било другачије да Делпо није имао проблема са повредом? Сигурно, али ни у том случају не бих елиминисао Роџеров преокрет. Федерер је и поред нетипичног понашања, утишавања неког на трибинама („схут уп“), коментара сопствене игре („буллсхит“), нашао начин да остане миран, а то је кључ у тим ситуацијама. Зато и јесте велики, по многима највећи икада, јер док човек не освоји и последњи поен против њега, не може почети са слављем. РФ наставља да испољава неке слабости, победе нису ауторитативне, али сад бар знамо да псује на енглеском.

На први поглед, одлука организатора да у истом тренутку на два различита терена играју први и трећи тенисер света је скандалозна. Али, временска прогноза (коју Французи обично поставе супер-тачно), обећавала је кишу у касним послеподневним сатима, Киша и јесте пала, додуше ситна, па није превише реметила игру, али организатори то нису могли знати. Да су ставили мечеве један после другог, постојала би велика могућност да онај каснији дуел буде прекинут, што би његовог победника довело у ситуацију да финиш турнира проведе играјући дан за даном. Слична ситуација нас очекује и сутра. По мени, разуман потез челника Ролан Гароса.

Код дама смо добили прво, после жреба потпуно неочекивано полуфинале. Ништа Азаренка или Радванска, за финале ће се борити Сам Стосур и Сара Ерани. Али обе су то заслужиле чисто, као суза. Аустралијанка је до сада потпуно бриљантна. Није изгубила сет, игра као да има ко зна колико већ освојених слемова, а у ствари онај из Њујорка прошле године је за сада једини. Италијанка не добија тако лагано, али зато већ три кола руши ривалке против којих је важила за аутсајдерку. Лепша верзија Франћеске Скјавоне пикира нови трофеј за Италију...