|
 04. јун 2012.
Тачно је две деценије од када је репрезентација Југославије, одлуком Уједињених нација коју су ФИФА и УЕФА само преточиле у дело, враћена из Шведске где се припремала за почетак Европског првенства, пишу данашње Новости.
Протерани смо иза бодљикаве жице, заменили су нас Данци и попели се на трон који је само неколико недеља раније "прорицан" Југославији.
Двадесет година касније ево наших фудбалера опет у Стокхолму, само што ће у уторак против Шведске играти репрезентација Србије. Те 1992. звали смо се Југославија, играли су углавном Срби, али и Црногорци, Македонци, Босанци и Словенци. Једино Хрвата није било...
Време је прошло, али сећање није избледело, а емоције су и данас јаке. Тај људски и спортски злочин не могу да заборавим јер сам, и на срећу и нажалост, био учесник те драме. На срећу, јер је било прелепо дружити се с тим одважним, поштеним момцима и храбрим функционерима, а нажалост јер сам тада схватио колико политика може да буде неправедна и окрутна. И никада нећу заборавити дан, 30. мај 1992, када је Савет безбедности УН донео озлоглашену резолуцију 757 која је гласила: "Не дозволити учешће репрезентацији земље (читај Југославије) у спортским такмичењима."
Догодило се оно што су сви у Москогену (камп репрезентације) и Лександу (новинари) ипак очекивали, иако је нада тињала до последњег трена. Од првог дана припрема било је много притисака, новинари из Италије, Енглеске, Француске, Шведске и других земаља наглашавали су да "земља не постоји и да је симбол рата". Било је и тужно и ружно како "Газета дело спорт" из пера свог уредника Тосадија тражи да се "избаци лажна земља, јер то није само избор већ и дужност". Преносила се и одлука из Брисела да санкцијама ЕЗ није обухваћен и спорт, али и претња тадашњег британског премијера Џона Мејџора да ће учинити све да спречи сусрет репрезентација Југославије и Енглеске највероватније у првом колу Европског првенства...
- Припремајући се за почетак такмичења све карте сам бацио управо на дуел са Енглезима - сећа се Иван Чабриновић, селектор Југославије, иначе стигао из Кувајта пошто је Ивица Осим предао дужност због ратног вихора који је тада већ беснео у Босни и Херцеговини. - Убеђен сам да бисмо их победили јер смо имали сјајан тим и велики мотив да им свима покажемо ко смо, шта смо и колико вредимо.
Не може Чабриновић да избрише из сећања ни први корак на шведској земљи.
- У нашем кампу били смо смештени у бунгалове, а окружени полицајцима у црним униформама који су на повоцу држали псе више налик на разјарене вукове. И поред свега, момци су тренирали максимално, а ми смо се трудили да се усредсреде само на фудбал. Али нисмо могли јер су новинари постављали питања о свему осим о игри. Зато сам у једном моменту рекао: ја сам тренер, а не политичар, ако имате нешто да ме питате о припремама, о мечу с Енглеском - ту сам. Ако немате, до виђења!
О тренуцима када су сазнали да се враћају кућама, Чабриновић не жели да говори.
- Ту рану не могу да преболим. Могу само да кажем да смо били достојанствени и да смо Шведску напустили уздигнутих глава.
Авај, то није био крај мука. Из Москогена, који је личио на гробље, кренули смо на аеродром у Стокхолму. Аутобуси су око поднева ушли директно на писту, није било ни царинске ни пасошке контроле. Сместили су нас у ВИП просторије у којима смо као заточеници остали до 20.25. Тек тада смо полетели за Београд јер служба на аеродрому није хтела да напуни авион горивом. Неколико пута смо полазили па се враћали. Смешно је било једно од објашњења а гласило је - чека се дозвола "Бритиш петролеума" из Лондона, а она није стизала. Као, Швеђани нису могли на свом тлу да контролишу гориво. После тога су тражили и да се све то плати, односно 2.000 долара у готовини, иако је првобитно било одлучено да сва плаћања иду преко рачуна...
Захваљујући нашем амбасадору у Шведској Златану Кикићу, који је све време био уз репрезентацију и потезао све могуће везе, али и самоубилачкој изјави храброг пилота Стеве Попова да ће "слетети на аутопут на обали Балтика, али да неће Швеђанима оставити авион (у поноћ је истицало време за лет па је "боинг 737" могао да буде заплењен), дали су нам зелено светло. И то тек када је авион почео да се загрева...
Тако су се распали снови једне моћне генерације из земље које више нема, генерације којој нису дозволили да игра фудбал и да се, можда, окити и европском титулом. Да је такав епилог заиста био могућ постало је још јасније у наредним годинама, када су готово сви тадашњи репрезентативци Југославије у иностранству направили величанствене каријере. Од свега, остаће само горко сећање на незапамћену неправду која се никоме и никада, ни пре ни после 1992. није догодила.
СТОЈКОВИЋ, МИХАЈЛОВИЋ, МИЈАТОВИЋ, САВИЋЕВИЋ...
У саставу репрезентације Југославије у Шведској било је 18 играча: Омеровић, Лековић, Радиновић, Станојковић, Дубајић, Најдоски, Петрић, Вујачић, Новак, Брновић, Јокановић, Миланич, Стојковић, Југовић, Михајловић, Савићевић, Мијатовић и Јаковљевић. Пред почетак првенства требало је да им се прикључе још Крчмаревић и Петковић. |
