26. мај 2012.

У Удружењу књижевних преводилаца, у Француској 7, јуче су почели 37. међународни сусрети преводилаца који су отворени округлим столом „Давид Албахари и његови преводиоци”. Скупу су присуствовали: Асја Тихинова-Јовановић (Бугарска), Дорота Јованке Ћирлић (Пољска), Емеше Рајшли (Мађарска), Гојко Лукић (Француска), Хаиро Дорадо Кадиља (Шпанија), Хава Пинхас Коен (Израел), Мирјана Витман (Немачка), Рада Шарланџијева и Русанка Љапова (Бугарска), Соња Поланц (Словенија)…

Преводилац Гојко Лукић је нагласио да су Албахаријева дела најлакша у односу на дела свих осталих писаца која је до сада превео, јер је његов ауторски свет универзалан, а тиме и упола преведен. Међутим, Соња Поланц сматра да је структура Албахаријеве мисли у исто време скучена и безгранична, у чему она, пак, види озбиљну тешкоћу за превођење.

– Албахари мисли на економичан, западњачки начин. Он не пише ради звука и тона већ садржаја и суштине. Нема ништа у томе пејоративног рећи да је лак за превођење јер то значи да са мало речи много каже – испричала је Мирјана Витман и додала:

– Од осам Албахаријевих књига које сам превела, највише муке било је са романом „Брат”, писаним у индиректном говору – за који се у немачком користи конјунктив – а то је литерарна форма која није честа у свакодневном животу. Уколико бих све превела у конјунктиву, текст би био тежак за читање, ако бих га комбиновала са индикативом, наљутила бих германисте. Један критичар је чак рекао: ’Ако све буде конјунктив, ја то нећу да читам’ – додала је.

Хаиро Дорадо Кадиље се супротставио овој тези рекавши да док преводи, он потпуно „заборави на граматику”.

– Можда је то апсурд, али мени је граматика небитна, важно је оно што тај језик изражава. То је као када изведете девојку у биоскоп, па да бисте је импресионирали, кажете: ’Мени је, ипак, књига боља од филма’. То је зато што сте је ви замислили у глави, зато што је у вашој глави главна јунакиња, на пример, била лепша. На исти начин, битан је свет који замишљате док читате роман а не граматичка правила. Свеједно ми је који језик користим, све док не изневерим смисао, каже овај Шпанац.

Давид Албахари се обратио скупу рекавши да се баш и не сећа из школе шта то беше конјунктив, да је „Брат” његов одговор после читања Томаса Бернхарда, и да своју прозу пише „земунско-београдском варијантом језика из седамдесетих година прошлог века”.

– Из свега овога схватам да сам један доста неписмен писац који преводиоце тера на размишљање, али, опет, из личног искуства знам да је превођење најбоља ствар коју писац може да уради ако жели да научи да пише. Можда би на овом скупу требало да ћутим јер сада од вас много учим. Мораћу да смислим нешто ново да моја и ваша искушења буду још потпунија.

Узор Словенцима

Преводилац Соња Поланц је својевремено питала неколико издавача зашто су Албахаријева дела преведена на словеначки доста касније од објављивања на српском, и открила је да се генерација писаца из осамдесетих година прошлог века угледала на његово писање и да нико од њих није желео да га препоручи издавачима за превођење јер би тиме открили свој извор инспирације…

Спонин светоглед