25. мај 2012.

Лидија Николић, најбоља пријатељица Маргите Стефановић, легендарне клавијатуристкиње култне „Екатарине Велике", у својој књизи „Осећања. О. Сећања", открива непознате детаље из Магиног живота и каријере, од пута до звезде и најтежих тренутака који су дошли касније

Пријатељство које је трајало читав живот – можда би се овако најбоље описала књига „Осећања. О. Сећања" београдске списатељице и професорке Лидије Николић, посвећене Маргити Стефановић – Маги из ЕКВ, која је у кратком временском периоду доживела велику регионалну популарност, о чему говори и њено друго издање.

Лидија која је била Магина најбоља пријатељица, кроз личну причу и опис међусобног односа, не следи њену музичку каријеру, већ открива суштину и порекло њеног талента, али и дубину амбиса који је покушала да прескочи. А, управо таленат најбоље откривају Магине белешке, према којима је у њеном животу било све мање музике, а све више размишања и маштања о њој. Игре речи и слова на хартији, третирала је као комаде ритма и музике...

* Који је био повод да напишете књигу о Маргити Стефановић? Да ли је Ваше пријатељство, које је трајало све до њене смрти пре десет година било пресудно?

- Никада нисам имала намеру да напишем књигу о Маргити. Али, пре неколико година објављена је једна књига о њој којом читаоци нису били задовољни, а један новинар ју је описао као „нешто најсрамније објављено на српском језику". Не бих желела да спомињем ни аутора, ни књигу, али ћу рећи да сам отишла на промоцију. Када сам се изборила за реч рекла сам нешто у одбрану Маги. Та моја беседа убрзо се нашла на интернету, после чега су ме многи људи подстицали да напишем књигу о њој, онакву каква јој заиста доликује. Једна реченица ме посебно ме дирнула, а гласила је: „Ако то не урадите, једнога дана с вама ће згасти и све успомене"...

* Како је започело ваше вечно пријатељство?

- Практично смо се упознале пре него сам научила прву реч. Маргита је била гошћа на мом првом рођенадану. Сасвим случајно одрасла сам у центру Београда, у „Змај Јовиној" улици, где је живела и Магина тетка, сестра њеног оца, по којој је добила име. Док је била код тетке на трећем спрату, ја сам је са балкона петог спрата гледала - одозго. После две године моја породица се преселила у „Албанску" улицу, где је Маги живела са родитељима, све док се нису преселили на Славију... Биле смо нераздвојне , ишле смо у исту школу, па у исту гимназију. Наше пријатељство је трајало све до њеног трагичног одласка...

* Колико је Маги била старија од Вас?

- Била је старија годину дана. Сећам се да је најтрауматичнији тренутак за мене био када је Маги кренула у први разред. Никако нисам могла да схфатим и да прихфатим како да она иде у школу, а ја не. О томе сам написала и причу која се налази у мојој првој књизи за децу, а објављена је и сада, у овим сећањима о Маргити. Наше пријатељство је у почетку било угодно и лагодно, а касније је постало тешко, напорно и убиствено. Али, издржала сам до краја, не осврћући се на упозорења најближих. А сами знате каква је била њена судбина. Када су јој сви окренули леђа, остала сам с њом. Имала сам грижу совести због неких ствари где сам можда погрешила, али сам то крајње искрено описала у књизи. А управо за то ми је исказано највеће признање – нисам заобилазила ствари које би сваки неискрен биограф забашурио. Маги је знала да каже да смо нас две од најранијег детињства два различита света. Али, да ли је та два света повезало нераскидиво пријатељство зато што се супротности привлаче, или је у питању нешто друго, нисам успела да одгонетнем!?

* У години када се навршава цела декада од њеног одласка, да ли сте успели да сазнате зашто Маги важи за култну личност екс-југословенског рокенрола?

- То је пиатње за музичке критичаре. Најзад, избегла сам да у књизи пишем о музици ЕКВ. То је више ода о једном пријатељству, о љубови. Књига говори о трагедији генија, о терету славе који носе велики и генијални људи.

* Неко је написао да је Маги спадала у ред оних уметника који су заслужили много бољи крај...

- Свакако! Али, главни проблем је у томе што она након смрти није оставила никога ко би се бринуо о њеном лику и делу. Милан Младеновић је оставио живе родитеље који су се борили за част његовог имена, за успомену на њега ... Маги није имала никога! Никога осим мене. Ја сада покушавам да рехабилитујем њено име... Ко зна, можда се истина налази у речима духовног учитеља Екарта Тола, који је написао: „Неки се окрећу дроги, јер им је живот на овом свету претежак".

* Да ли сте некада раговарале о проблемима које је имала?

- Никада! Била је врло затворена и никада ни са ким није разговарала о томе што је мучило...

* Знам да је врло млада изгубила родитеље...

- Без мајке је остала када јој је било 28, а оца је изгубила у 37. години. Није се удавала и није имала децу. У међувремену, умрле су јој и све тетке и стричеви, који су били део њене породице. Затим су отишли ВД, Милан, Бојан... када је 1996. умро њен отац она је практично добила своју смртну пресуду – стигла је дијагноза да болује од СИДЕ. Шест година пре смрти знала је шта је чека, и тада је дефинитивно дигла руке од себе. А пре тога, у њеним дневницима се јасно види да покушава да се суочи са проблемима... Тада је почела да распродаје станове да би се на крају нашла у једној гаражи у Борчи, а затим и у Дому за незбринута лица.

* Какви су били ваши задњи сусрети?

- О томе сам писала у књизи. Последњих месеци била је готово потпуно слепа. Видела сам је средином јула 2002., а умрла је 18. септембра исте године. У међувремену јој се губи сваки траг, све док није нађена срушена на улици, када ју је Хитна помоћ одвезла у Дом за незбринута лица, а отуда на Инфективну клинику. Била је исцрпљена и слепа, а на крају јој се накалемила и токсоплазмоза, болест коју су јој пренеле мачке, а која оставља последице на мозгу.

* Сећам се једног њеног интервјуа, када је на питање „где види себе ", рекла да „и мачке зажмуре кад погледају у будућност"...

- Да, и тај интервју је нашао место у другом, допуњеном издању моје књиге.

* После свега, како се денас сећате Маги?

- Памтим све, и лепе и мање лепе ствари. Али, највише је памтим по љубави коју смо делиле. Ипак, једну слику никада нећу заборавити. Приликом једног од наших задњих сусрета, када сам је испраћала, чврсто ме загрлила, завукла главу под моју косу и рекла ми: „То је све што ми је потребно". Није била од оних који су стално жалили, а без обзира на све што јој се догодило, увек је налазила разлог за шалу и смех. Била је трудољубива, посао је стављала испред свега на свету. За њу је био изгубљен сваки онај дан у коме није урадила ништа корисно. До самог краја имала је снаге да воли, да ради и да се смеје. Најзад, ако се анализира њена каријера, закључује се да Маги практично никада није била без посла.

У почетку јој је приоритет била пијанистичка каријера, затим је дошла у ЕКВ, па пројекат „ЕЉВ", и албум „Ти си сав мој бол" посвећен Милану Младеновићу. Маги је направила и мноштво архитектонских пројеката, међу којима је и пројекат за виртуелну цркву, који нажалост није остварен. Задњих година живота певала је у црквеном хору и то јој је било јако важно. Осим тога, врло лепо је цртала, писала... Не само текстове за ЕКВ, већ и приче. Једна од њих је у књизи. Била је заиста талентована за многе ствари, без обзира на то што је била изузетно скромна личност.

* Књига о Маги је препуна фотографија и докумената које шира јавност никада раније није видела. Како сте дошли до њих ?

- Од укупно 150 фотографија, можда је само пет или шест до сада позанто јавности. Не више од тога. Потичу из мојих фото-албума, њених фото-албума које је поверила на чување једном пријатељу и из архиве Срђана Вејводе, њеног бившег младића и сарадника ЕКВ. Маги је оставила и 20-ак дневника које нико никада није видео до сада. У њима су многи цртежи, многи документи...Од свеске из првог разреда, преко индекса, до отпусних листа из болнице,тужних вести, прича и песама исписаних њеном руком. Препеви песама ЕКВ на енглески језик, које је урадила, и чега још не... Постоје и комади који су део мојих споменара. Али, највише су то њене ствари које је код мене остављала на чување. Заправо, када је распродала станове, све док није купила ону гаражу у Борчи, у два наврата њене личне ствари биле су код мене. Први пут је то било 1996. када је продала породични стан на Славији и купила два мања, а затим отишла за Индију. У једном је живела, а други издавала. Када се вратила из Индије дала сам јој све ствари, а када је остала и без та два стана, поново ми их је вратила. Тада ми је рекла „Ти ћеш знати шта с овим треба радити". Нисам схватила на шта мисли, али сам данас сигурна да сам јој испунила жељу.

* Фанови ЕКВ и Маги у Македонији ће бити пресрећни када открију да део књиге носи наслов Македонија!

- У делу Македонија је и песма „Пушчи ме", коју сам нашла у њеним дневницима из 1993. када су Маги и ЕКВ били на турнеји по Македонији. Наступали су Куманову, Гостивару, Штипу, Охриду, Струги... У тим дневницима постоји један кључни део о Македонији где она великим словима пише: „Македонија – земља у којој су глумили и живели моји преци. Дугачак пут до прошлости ". Ово за некога може да буде нејасно, али се прича надовезује на један текст из новина у коме пише да је њен стриц Синиша Раваси, иначе полубрат њеног оца, био првак позоришта у Скопљу пре Другог светског рата, а касније и првак позоришта у Новом Саду. Синиша који је умро врло млад и њена тетка Љубица Раваси су били деца из првог брака њене бабе, мајке њеног легендарног оца, чувеног режисера Славољуба Стефановића – Равасија. Дакле, у другом браку њена баба је имала сина Славољуба и ћерке Радмилу и Маргиту по којој је она добила име.

* Да ли вас је изнендаио топао пријем Ваше књиге?

- У потпуности, јер сам била уплашена како ће бити прихфаћено нешто што је повезано са Маргитом Стефановић. Иако сам водила рачуна о томе да никога не увредим ... Имала је право фотограф Зорица Бајин – Ђукановић када је рекла: „Маргита би била срећна да ово огледало држи у својим рукама".

Иван Бећковић

Писац и професор

Лидија Николић, књижевник и професор, пише и објављује прозу за децу и одрасле, сценарија, радио драме, монодраме, књижевне приказе, есеје. Заступљена у читанкама и антологијама, Лидија Николић је добитник награде дечјег жирија „Доситеј". Аутор је збирки прича за најмлађе „Нећу више да лажем" и „Анино животињско царство" и књига „Бити ничији", „Душе дивље и самотне" и „Осећања. О. Сећања." о Маргити Стефановић.