14. фебруар 2012.

Сусретања – Маја Стојановић, музички уметник

Учила је пијано код изванредног професора, као што је Владимир Огарков.

Досаусавршавала се код светски познатих професора: Арбо Валдма, Јокут Михајловић, Кемал Гекић, Рита Кинка, Светлана Богино, Г. Гулд, Константин Богино, Јан Хобсон, Софија Гулијак...
Освојала је прва места на такмичењима: „Никола Рубинштајн“ у Паризу и „Петар Коњовић“у Београду.

У разговору за Слово Маја открива своје погледе на живот и уметност уопште.

На уводно питање - колико ангажман уметника у образовном процесу, посебно са најмлађима може да помогне, а колико отежава и спутава у музичкој едукацији, одлучно узвраћа.

– Морам рећи да ме рад са децом ни мало не спутава, напротив, шта више, тај ангажман ме и те како мотивише. Ниједан уметник заправо и није то, ако не прати и не учествује у осталим сферама, рецимо у педагогијији.

Шта конкретно то подразумева?

– Од деце се може пуно научити, то је тај обрнути, везани процес. Та мала дивна створења немају ни мало оне прорачунатости па и искварености коју носе старији, и на један специфичан необичан начин доживљавају музику. Као одрасли људи, заборављамо на неке ствари што деца наравно не губе из вида. Учећи их видим њихову велику радост при стварању и креирању. Сами компонују музичке песмице које имају своје значење, јер ми одрасли постајемо машине, а они држе ту своју једноставност. Са њима проводим по четири часа дневно и тај рад ме ни мало не оптерећује. Са децом не можеш бити стерилан. Али ни наставу не можеш строго испланирати, предвидети, уоквирити, јер свако дете има свој, често другачији приступ. И зато треба бити спреман да се адекватно одговори на ту њихову огромну енергију.

Какве су ту релације и везе са родитељима, колико они помажу, а колико „кваре” та узајамна пулсирања?

– Изграђен је одличан однос и са родитељима, и то је веома важно, али сам спонтана и веома искрена. А, са децом сам прилично блиска, инсистирам на максималној посвећености у раду. Тако, у тој посвећености, искреном приближавању, са њима буквално чучнем док причам и радим. У почетку им је то било чудно, али, временом су се навикли и то је сада – нормално. Ето, једноставно то сам ја, и не стидим се својих поступака.

А, како комуницирате, како се споразумевате?

– Говоримо на енглеском, али ме и на српском веома добро разумеју.

Са својим колегиницама Андријаном Нацевском и Ирином Стефановском Маја је недавно у Омладинском културном центру (МКЦ) извела занимљив перформанс „Слика, музика, поезија“. Тај занимљив, неубичајен концепт, изванредно је прихваћен – оставио је веома леп утисак код свих присутних...

Како је припремљен тај концепт необичног уметничког израза?

– Знаш како, ја имам једну девизу – да оно што човек ради из срца не може да буде лоше. То јесте подложно критици, и може ми неко рећи нешто како не ваља, али то мора бити строго из професионалног угла, јер може при том да произведе напредак, нез имало панике, нити страх од изласка на сцену. Радимо са пуно искрених емоција. Зато је то и било за младу публику. Ми смо урбане девојке, али не у оном ужем смислу – да сврсташ особу строго у смислу да је она сликарка и у својој глави човек оформи слику о тој особи, или пијанисткиња и онда иста. А, мислим да је младеж у нама препознала нешто блиско, често свако понаособ можса и себе.

– Перформанс  је потекао као једна чиста идеја да се створи нешто што може да испољи нешто што човек осећа. Као уметник сматрам да није уметност само то да свирам на клавиру него нешто у смислу општег делања на сваки могући начин са жељом да повежемо неколико нити. Ја рецимо, обожавам поезију, и ето, успели смо да остваримо тај занимљиви концепт, створен из чистих емоција. Идеја је била да даш, да предаш неком другом то осећање и лепоту, да и он увиди то, уз жељу да све приближимо младима, не само старијој популацији. Независно, колико она класичну музику разуме, или не, већ део публике долази да би били виђени. Код младих није тако. А класична музика није популаризована. Млади јесу подложни другим медјиумским сферама...што не значи да не би била заинтереована и за ову врсту музике само им  није ни понуђена, бар не на прави и популаран начин...

Како данас , из твог угла, на основу искустава у Скопљу и Новом Саду, „стоји” класична музика?

– Не мислим да су класика, поезија, уметност изумрели.

У Новом Саду сам и подучавала и свирала, радила, али ме је живот ето, довео овде у Скопље. Можда управо због тога што сам авантуриста и желим другачије свакодневље. Можда зато другачије гледам на Скопље, у једном необичнијем фокусу. Људи су овде ипак затворенији, иако се на први поглед не чини тако. Мислим да треба путовати, јер када видиш свет и друга окружења, друге навике, изађеш из ових оквира...Треба напуштати границе, јер ћеш тако упознати себе.

Уметност продуховљује. Зато сам захвална својим родитељима из дна душе, што су ми омогућили да кренем овим путем.

Познајем музичку литературу...Концепт је био да свака реченица прати одређену емоцију, што и јесте тако, јер музика и јесте велика емоција. Музика је тако и била конципирана, да не буде само позадина, него да буде израз сваке писане речи...Имали смо Жака Превера и колаж његових песама, поезија и проза, и од њих је направљена једна прича коју човек прима другачијим очима...Међутим , перфоманс читања поезије представља поуку!

Желели смо да емоцију коју носимо у себи пренесемо и покажемо да Живот јесте уметност.

-Оно што човек ради из срце не може да буде осрамљено или искритиковано.

Концепт је уосталом мешавина старог и новог, конзервативног и модерног. И мислим да управо због такве коцнепције људи то и прихватају. Важно је и умети да то пренесеш публици.

Сад је био Превер, али ће други пут бити измена, биће други аутор. И биће можда кабаре стил. Надоградићемо га и балетским тачкама, међутим уметност нема граница, па не може све у границама бити омеђено.

Каква су искуства и утисци са Запада?

- У Аустрији сам учила од познатог пијанисте, руског професора Алексија Комиенка. То ми је пуно помогло у изграђивању знања. Није спорно знање српских професора, али на страни, на Западу упознајеш са неким новинама, њиховом културом и животом. И то ти употпуњава слику и обогаћује знање. Мој занат је уметност, и тај одлазак ми је пуно помогао, чак и у сагледавању да тамо никад не бих живела. Живот је тамо фантастичан у смислу уређености. Политика свакодневног живота, даје слику сигурности, али је то очигледно досадно, монотоно. Људи су хладни и имају културу живота која мени не одговоара, јер, у таквом миљеу не препознајем себе.

Ми с друге стране живимо пуним плућима, али нам је ето уређење лоше и веома нестабилно. Ми се сваки дан овде боримо за хлеб, и управо та борба од човека ствара изграђено биће.

Милутин Станчић