15. јануар 2012.

У тексту посвећеном српским војним меморијалима, београдска Политика у суборњем броју, између осталог, делимично описује и садашњу ситуација у том погледу у Македонији. Наводе се примери попут Споменика погунулим војницима у Кумановској бици на Зебрњаку, на северу земље, потом спомен-костурнице у Удову на југу Македоније... "Стални чувар брине и о Српском војном гробљу у Битољу, чија је реконструкција у поодмаклој фази. Тај чувар, рецимо, брине и о још неколико српских пуковских гробаља у околини Битоља".

У опису стања споменичних обележја у Хрватској, наводи се ни мало завидна ситуација и срамни однос према тим меморијалима...

Избеглица из Вргинмоста (данас се то месташце од десетак хиљада становника зове Гвозд), недавно је посетио меморијално здање на Петровој гори и затекао пустош. Осамдесетих година прошлог века подигнут је споменик партизанима и цивилним жртвама Другог светског рата. Градили су га већином Карловчани, тако што се сваки запослени одрекао једне дневнице, док је тамошња фабрика прибора за јело поклонила огромну количину сировина и читав споменик пресвукла нерђајућим челиком.

– Долазила су деца из целе Југославије. Паркинг у близини је био већи него испред Сава центра. Споменик је имао два лифта, горе је био видиковац са кога се могао видети Карловац. Сада је све ишарано разноразним графитима, људи краду лимове, лифтови не раде...Мислим да хрватске власти не воде рачуна о партизанској заоставштини – каже нам избеглица који данас живи у Београду.

За сада је судбина споменика на Петровој гори последица суптилних односа званичног Београда и Загреба. Хрватска још не уређује меморијал, а Србија, по свему судећи, не жели да превише подсећа Загреб на ту врсту заборавности. Што се, узгред, може променити после победе левичарске Кукурику коалиције на недавно завршеним парламентарним изборима.

Историчар Дејан Ристић, саветник у Министарству рада и социјалне политике,потврђује да је стање војних меморијала и места страдања из периода оба светска рата, који се налазе на територији бивших југословенских република – разнолико.

– Велики број локалитета је у стању потпуне очуваности и предмет је заштите локалних самоуправа, односно државних власти. Један део локалитета захтева додатну бригу и ту се сарадња обавља преко дипломатских представништава Србије. Може се рећи да је процес отпочет и да он иде у добром смеру. До сада је вршена заштита на локалитетима у Македонији, Словенији и Хрватској и ти пројекти, финансирани од стране Србије или матичне државе, показали су се успешним. У Хрватској је наша влада финансирала пројекат Републичког завода за заштиту споменика културе који је резултирао рестаурацијом и конзервацијом католикона (главне манастирске цркве са костурницом)у Даљу, у чијој крипти почивају српски борци страдали у Првом светском рату – каже Ристић.

Према његовим речима, Влада Републике Србије финансира плате сталних чувара наших војних меморијала, као што су Споменик победи у Кумановској бици на Зебрњаку, потом спомен-костурнице у Удову Ђевђелијском... Стални чувар брине и о Српском војном гробљу у Битољу, чија је реконструкција у поодмаклој фази. Тај чувар, рецимо, брине и о још неколико српских пуковских гробаља у околини Битоља.

Стални чувари, које финансира Београд, Срби су који живе у Македонији. Наша влада измирује све трошкове и сталних чуварасрпских војних меморијала у Тунису, Алжиру, Бугарској, Румунији и Грчкој. О српским војним меморијалима и местима страдања у другим државама старају се надлежни органи по принципу реципроцитета.

Наиме, војнимеморијалииместастрадањаодзначајазаРепубликуСрбијуналазеучак 40 државаЕвропе, Азије, Африке, АустралијеиСевернеАмерике. До сада је евидентирано више од 650 таквих локалитета.

Такође, претходних година обновљена је традиција да највиши званичници наше земље, током службених посета другим државама, уз војне почасти полажу венац Републике Србије и одају пошту у оквиру српских војних меморијала и места страдања. Тиме се на симболичан начин наглашава њихов значај за националну историју, али и обнавља сећање на припаднике оружаних снага и цивиле страдале у ратним сукобима.

Нажалост, представници хрватског и српског државног врха не  посећују Петрову гору.