11. новембар 2011.

Роман „Лудвиг” (2007) представља камерну причу о занату писца. Више је роман ситуација него роман ликова. Основна радња врти се око неколико кључних сцена, односно око два главна јунака – два писца. Први је Лудвиг, а другог је сам Лудвиг крстио словом С, иако у његовом имену тог слова заправо нема. С је опседнут својим колегом Лудвигом. Опсесија је на почетку њиховог друговања нека врста С-ове симпатије која на крају прелази у патолошку категорију са напуњеним пиштољем. Занимљиво је што је С позитивац, а Лудвиг негативац који ће од свог колеге украсти идеју, односно целу књигу или још прецизније речено „књигу над књигама”.

„Роман Лудвиг је шесто дело Давида Албахарија које је преведено на македонски језик. Његов садржај поклапа се са бурним годинама на општем а са многима од нас и на личном плану. Значајно је истаћи и то да Албахари у својим делима, прелиставајући године свог живота у својој посебној поетици, никада није постао роб онога што се зове догматска парадигма постмодерне. Захваљујући својој изузетно бурној фантазији Албахари никада није ушао у шаблоне и игру фактографије чак и онда када кроз његова дела сазнајемо о његовом приватном животу он ни ту није сув и пристрасан већ се његова унутрашња искуства одражавају на његов препознатљив стил писања”, рекао је проф. др Александар Прокопиев промотор романа.

Роман „Лудвиг” иначе представља књижевни живот у Београду који може бити више него тежак, ситничав и примитиван, уз присуство великих сујета, крађа...

Животне путање

„Албахари је дуго живео у Београду и познаје све његове лоше стране, али гледано из перспективе лика С Београд је још гори него што у ствари јесте. Има све престоничке особине и заправо је конгломерат разних струја које нарочито на плану политике и уметности граде монструме и репликанте.

Са друге стране велики уметници попут Бодлера видели су велеград као мочвару у којој се преплићу фрагменти енергије које осим жеље да се пробију и успеју немају никаве друге квалитетете којим би оправдале тај свој успех. Нажалост, овај синдром се може препознати у свим великим градовима.

И на крају, када читате овај роман постајете свесни колико је занат писаца мукотрпан и то да га стално прате самољубље, скептицизам...Ова професија само у холивудским филмовима изгледа као Богом дана, а у реалности је то велико искушење. Тако је и „Лудвиг” само на први поглед књига која говори о Београду и српској књижевној сцени, а заправо кроз њу говори један доказани космопилита”, закључио је професор Прокопиев.

Давид Албахари је поздрављајући присутне сугерисао да је књижевни живот мање или више свуда исти и да се сличне приче могу догодити било где.

„Ако је неко случајно помислио да је то неки роман мржње према Београду, или неког лошег односа према Београду, то није тачно. Сви велики градови су на неки начин исти, једино је Земун некако другачији вероватно  зато што у њему живим.

Наслови живота

Што се тиче овог романа многи су ме питали ко је Лудвиг. Често је као главни кандидат помињан Милорад Павић. Познавао сам Павића али не толико добро и сумњам да је он имао некога у свом животу ко би могао да игра ту улогу. Мислим да је најбоље да се каже  да свако може да буде Лудвиг, да свако од нас писаца има свог Лудвига или да је свако сам себи Лудвиг на неки начин. Неки су мислили да је то књига о мом пријатељском односу са песником Рашом Ливадом, међутим то није то. Раша је писао поезију и никада није написао тако велики роман. Ја лично нисам имао Лудвига и надам се да нисам био Лудвиг никоме у животу, али ко зна шта ће неко још написати и шта ће се испричати. Како године пролазе све више заборављам и видим да свако има своју верзију стварности.”

Са нескривеним задовољством што се указала прилика да поново посети Скопље аутор је говорио и о свом јеврејском пореклу и животу јеврејске породице у Београду као и о страдањима које је описао у својим делима и пожелео да његови најновији романи „Ћерка” и „Контролни пункт” како је рекао  „пређу да живе на македонском језику” што би свакако била добра прилика за поновни сусрет.

Б.Т.Г.-Н.Р.К.