03. новембар 2011.

"Супермаркет“, драма Биљане Србљановић, обрађена је у октобарском термину, циклуса Књижевних радионица у КИЦСМ „Спона" у Скопљу.

Спонтаним и опуштеним сучељавањем утисака модераори Кирил Мечалов и Ђоко Здравески истакли су да је текст - контроверзан.

Како је Мечалов рекао главна тема комада је однос Истока и Запада, иако није наведена тачна локација дешавања, реч је о западно-европској земљи.

-Можда и Западна Немачка са једним тачним датумом који се наводи, поводом десетгодишњица пада Берлинског зида. То се све збива у Школи за странце, 4. новембра који се понавља седам пута колико је и епизода, сцена, у којима је „заробљен“ главни лик Лео. Видимо јасно да онај Запад који непрестано држи предавања како ствари треба да стоје показује да и околности нису баш такве какве жели да их представи, рекао је Мечалов.

Модератори су покушали да укажу на неке конкретне слике и примере у тексту које говоре о тим апсурдностима и поделама на једну и другу страну.Са јасним назнакама поделе на „ми” – „они“. Поред чињенице да је установљено да је реч о Западној Европи, сцене приредбе, увежбавање хора, химне, заправо су типични Источни обреди истакнуто је у Спони на дебати о Супермаркету.

Ђоко Здравески је још у уводном излагању напоменуо да је очекивана хаотична анализа драме, јер је заправо реч о једном компликованом драмском тексту.

Он је истакао чињеницу да је Србљановићка рођена у Шведској и да није ни чудо што пише о односу Истока и Запада. Он је допунио почетно излагање гледиштем да је Леонид Црнојевић као носећа фигура драме спреман да промени име ма у каквој другој средини се затекао, јер жели да побегне од своје личне прошлости, да формом замени садржај.

Судар Исток - Запад

– Имамо заиста једног импотентног човека кога је оставила жена, а он покушава да измисли нову прошлост и пише своје лично досије, отварајући тиме једну актуелну тему у нашој  свакодневици, а то је тема лустрације. Основа је заправо да Исток говори своју причу, а Запад вели „чекај, ја ћу ти рећи своју причу“, додао је Здравески.

У дискусији је допуњена слика додатним објашњењем да Лео седам дана покушава да различито започне радни дан, а то је заправо увек почетни сусрет између овог нашег Леа и другог ако тако можемо рећи главног лика новинара Франц Брите, који је ту са задатком да направи интрвју за локални часопис у коме је он и новинар и уредник, а тема му је управо десетгодишњица пада Берлинског зида.

Поред ових ликова, имамо и Дијану која је ћерка управника Леона, која је више западњак него источњак и Мали који је такође искомплексиран јер му је право име са исламском конотацијом, јер је пореклом из Турске.

Здравески је направио кратко поређење са српским филмом „Чекај ме ја сигурно нећу дођи” у коме се као и у драми ликови, не саслушавају. Свако заправо прича своју причу. Указао је и на пример сцене са авијончићима који се налазе у кабинету код Управника, који симболично указују на неколико нивоа: Фројдовски основ, па симбол имена Лео - Лав, па затим поређење, са комадом из „ММЕ“ Дејана Дуковском са сценом доктора Фалуса...

Милутин Станчић је у дебати истакао да је реч о једном чудном току драме истакавши да су перверзне односно вулгарне сцене изостављене на самом почетку драме, а у први план упада недопуњеност карактера код ликова. Он је потенцирао да се седми дан ипак разликује од осталих не чинећи целину са осталим данима, јер Лео од једанпут и не желећи  постаје – херој?!

- Неспорно је да се промиче нека конотација са претходним данима као што је поновни покушај Брите за интервју, чак и на нивоу дискурса се седми дан разликује, јер је у њему и један Поднаслов, Хепи Енд за кој такође можемо да споримо да ли је срећан крај, рекао је Станчић указавши на једну чудновату ситуацију да је Србљановићка као изразити либерал кои је редовно и у политичком ангажману и у драмском критиковала Балкански контекст и систем у Србији, сада одједном склона критици и према том либералном Западу!

Давор Стојановски је допуњујући већ изречена гледишта рекао да се ради о једној сапуници, односно гротекстној пародији, и да главни лик постаје херој иако то заправо није, јер је све последица грешке.

У дебати је истакнут однос између новинара Ханс Брите представника Запада и Малог као синоним Истока. Сликом да Запад силује Исток. Тај се однос заправо наплађује као конзумирање услуге, који прераста у фини однос, да би на крају имали родитељско посвајање.

Мали проживљава трауме у породици, злостављање од мајке, међутим са једном задршком јер никада се код Малог читалац не осећа сигурним, да ли лаже, или истину збори, а то је како је истакао Ђоко Здравески постмодернистички приказ, да се истина заправо не говори. У функцији је „И да; и не; и можда”.

 Глумачко виђење

У дебатном делу је учествовао и глумачки пар Томе Витанов и Драгана Боснић Миленковска који су након анализе и прочитали пар дијалога из драме коју је на македонски превео Срђан Јанићијевић.

Витнаов је истакао да је реч о типично филмском комаду који је пун гнусних сцена које су нажалост данас истините и за тај Запад и за Исток.

– Театру је и дужност да искаже, жигоше, истакне неке ствари, да их одигра, одглуми. Сада можемо ли исправити неке ствари, можда и можемо, треба се потрудити, рекао је Витанов.

За Драгану Боснић Меленковску су псовка и вулгарност далеко од уметности, указавши да је у Србији веома јако и строго друштво по питању хомосексуализма, правдајући то можда и ратним траумама...

Татјана Б. Ефтимоска је у свом излагању истакла да су ликови тотално изоловани, сама постављајући питање како је у осталом могуће да функционише једна Школа са само два ученика неиспуњавајући ни суштину једног школског  дома као колектива.

–Читала сам и Супермаркет и драму Америка од Биљане Србљановић у коме оба наслова асоцирају на један велики покрет. Велику јурњаву у коме је свет један велики железнички перон у коме се људи непрестано мењају, трче. А овде имамо једну тоталну изолацију, као да су ово последњи становници једног опустошеног места. Све ми је у овој драми некако пренаглашено, изоштрено. На сцени је један кич. Аутор се очито поиграва ставовима, а врши напад на светове што јесте легитимно, али не видим - причу. Исток је овде пасивно агресиван. Цео овај талас, ако јесте талас, модерне европске драме добија похвале јер је реч о више аутора - истакла је Ефтимоска.