25. октобар 2011.

Мислим, да смо у времену прошлом сви били на неки начин заправо вештачки подељени, што се тиче културног простора. Како год да окренемо, сада се на разним деловима у свим овим земљама успостављен неки фествали, сусрети на којима се људи пре свега разумеју, и на основу менталитета, али и, лепоте различитости, уз сво поштовање и малих различитости, каже Светозар Цветковић за Спону.

Искусни глумац Светозар Цветковић који је "пекао" занат у преко седамдесет играних филмова, (ових дана с правом у жижи јавности као продуцент и глумац тек премијерно приказаног филма Милоша Радивојевића "Како су ме украли Немци"), наступио је у петнаест ТВ серија и ТВ драма...

Учествовао је у организацији и продукцији представљања наших позоришних представа у свету; Канади, Америци, Аустрији, Словенији, Енглеској и Швајцарској. Покренуо је и реализовао са Атељеом 212 прву послератну размену најзначајнијих позоришних остварења на линији Љубљана – Београд – Сарајево.

За свој глумачки рад добио је бројна признања и награде на позоришним и филмским фестивалима у земљи и иностранству. Члан је Европске филмске академије – ЕФА од 2005. године.

За портал Споне, Цветковић је за време гостовања са представом Атељеа 212 "Гсспора Глембајеви", сасвим компетентно изнео део својих погледа и порука глумца у овим временима на нашим просторима.

Спона: Истиче се вертикала Југословенства око представе Глембајеви, са којом сте наступили и у Скопљу. Да ли је то куртоазна поштапалица или једна уметничка израженост, Крлежијанским језиком приступачна?

Цветковић: -Ја мислим, да смо у времену прошлом сви били на неки начин заправо вештачки подељени, што се тиче културног простора. Како год да окренемо, сада се на разним деловима у свим овим земљама успостављен неки фествали, сусрети на којима се људи пре свега разумеју, и на основу менталитета, али и, лепоте различитости, уз сво поштовање и малих различитости.

Спона: Како данас видим(о) Крлежу?

Цветковић: Ако се држимо Крлеже, он је рецимо био оснивач једне институције која се зове Југословенски лексикографски завод и он је, иако најзначјанији хрватски писац, био неко ко је схватио ту културну повезаност тих народа, и неко ко је умео да преноси ту врсту идеја, проблема на један целокупан простор у свим овим угловима, а да га људи добро разумеју. И да људи који припадају тим народима сви добро разумеју и прихватају ту поруку...Јесте суштински битно да неко ко је из Македоније, или Словеније добро разуме шта је суштина Крлежијиног дела. И нормално је што се и истиче та нека подела, која и повезује ту неку трансверзалу, односно дијагоналу која је некада чинила једну целину, - државу!

 Спона: Где је граница позоришне уметности и Тв екрана, надопуњује ли једно друго?

Цветковић: - Различитост медија подразумева другачијност и различита средства.

Лепота једног медија, не искључује и ову другу крајност. Лепота позоришта јесте с једне стране јединственост тог тренутка уз сав нагон и узбуђење који јесте јединствен, али је и позориште уметност заборава, јер тај тренутка, како год да окренемо оде у заборав. Данас ће млади нараштаји веома тешко да знају какве су вредности и величине Љуба Тадић, или Данило Стојковић, али ће захваљујући управо кинемтаографији - филму и тој индустрији у новије време некад моћи да сазнају ко је Цица Перовић и Рафајловић и остали који су разним меридијанима доносили величанствене тренутке у позориштама, али су заправо били и на филму. Зато филмско трајање може бити неограничено, док ће велики позоришни уметници остати у сећању само оних који су старији, и који ће такође нестати. Свака од тих ствари своје стране има своју лепоту и привилегију, али истовремено и у трајању своју упитну карактеристику.

 Спона: Каква је, по Вама, улога Николе Ристановског у овом пројекту рађеног по веома захтевном Крлежином делу?

Цветковић: – Никола је рецимо рекао да ово није модерна представа, занимљиво је то запажање, али је неоспорна чињеница да је лепо сарађивати са Николом Ристановским. Увек ће Крележа бити нов и и никада до краја откривен, огољен, али у томе и лежи сва та лепота и ново откривање већ познатог комада...

Спона: У прилог реченог истражује се Крлежин временски оквир и пре свега језик?

Цветковић: – Па јесте, у комаду Глембајеви провејава један чудан језик. Али, ето и ту видимо ту поменуту транверзалу и дијагоналу, и сваки глумац са овом представом изнесе неки посебан аспекат, и то је сасвим у реду!

Спона: Однос публике и пријем ове специфичне језичке варијације у Љубљани, Загребу, па ево и Скопљу, мотивише или демотивише, - обавезује?

Цветковић: - У сваком случају то је јако занимљиво питање. Ту мислим на тај специфичан однос који ми засебно имамо и који се гради и изнова изграђује са публиком  и публика према нама. Ја мислим да је увак јака провокација да се појавите пред публиком која је у једном делу вашег живота предтављала нешто што се зове и ваша публика. То је оно време кад можемо да кажемо да је наша и Љубљана и Београд и Скопље... сада то се не може рећи, сада су то неке друге средине, нарави, онда у тим другим срединама тражите тај контакт који сте некад изгувбили и увек желите да тим људима прикажете нешто више од онога што иначе, уобичајено приказујете, јер сматрате да то заслужују. Поготово за нас из Београда, који смо свесни да постоји хтели ми то или не једна слика која је у предзнаку негативна, са те једне полтичке и националне стране, и онда желите да ту слику исправите, управо и једино том вашом способношћу у овом случају везана за глумачки занат и глумачки израз.

Зато јесте толико битно.

Скоро смо играли са Атељеом 212 на Брионима представу Трст Милоша Радовића. То је била апсолутно једна еуфорија те публике која је дошла из целе Истре из Пуле. На трибини која може да прими 450 људи, било је 800 тина људи. То је било једно такво узбуђење које ја памтим још с почетком 80.их када сам са Миром Ступицом играо у Загребу и када смо тамо доживбљавали јако узбидљиве тренутке.

Уметнички трагови

Светозар Цветковић је наступао у позоришним представама (избор) – Атеље 212: Цемент (Сергеј Ивагин), Косанчићев венац 7 (Боштјан Зупанчич), Метастабилни граал (Брана), Свети Георгије убива аждаху (Поручник Тасић), Олеана (Џон), Арт (Серж), Леда (Оливер Урбан), Чудо у Шаргану (Скитница),  Америка, други део (Карл Росман), Путујуће позориште Шопаловић (Филип Трнавац), Бог масакра (Ален Реј); КПГТ: Ослобођење Скопља (Бугарски агент), Љубинко и Десанка (Љубинко), Кармина бурана (Жабац Кермит), Тајна црне руке (Малобабић); СНГ драма Марибор: Руска мисија (Раскољников), Бабилон (Гилгамеш); Град театар Будва: Трус и трепет (Стефан Митров Љубиша), Бановић Страхиња (Бановић Страхиња), Каролина Нојбер (Јохан), Јегоров пут (Јегор), Иванов (Иванов); ЈДП: Скакавци (Фреди), Елијахова столица (Рицхард Рицхтер).

Милутин Станчић