08. октобар 2011.

Прилог Милована Данојлића у часопису Печат

Милован Данојлић (рођен 3. јула 1937. у Ивановцима код Љига) српски писац који живи и ради од 1984. године у Француској, сарађује са недељником Печат.

Објављујемо део последњег прилога у броју.

Кад сам је упитао шта мисли о Ратку Младићу, млада жена, житељка Републике Српске, нашла се у неприлици. Претпостављајући да и ја спадам у напредну елиту излечену од националног вируса, одговорила ми је муцајући и извињавајући се :

„Знате…   код нас у Српској… то је мало друкчије… за нас је Младић херој… борац за слободу… жртва освете наших непријатеља…“

„Хвала Богу да тако мислите, да нисте и ви полудели“, рекох.

Млада жена ме погледа са захвалношћу.

*

Притисак опште лажи је тако јак да су се неки међу нама почели стидети онога што уистину осећају и мисле. Прихватљиво, тј. политички исправно мишљење је као куга : жариште је далеко и скривено, преносиоци бројни, најчешће несвесни шта и за кога раде. Улогу пацова игра претежан део средстава за информисање. Бомбардовању Србије, Ирака и Либије претходили су измишљени поводи. Лаж се баца као убојни ратни отров. Кад је открију, посао је завршен. На реду су нове, истинске невоље ; тобожњи, почетни разлог је затрпан лешевима, удављен у крви.

*

Живимо с лажима. Има их свесних и несвесних, породичних и друштвених, националних и међународних, љубавних и мрзилачких, добронамерних и подлих, насртљивих и пригушених, дрских и заснованих на прећуткивању. Најгоре су ове у службеној употреби, државне; оне би да се законски заштите, па сваку сумњу, примедбу или непожељну чињеницу проглашавају за ревизију освештане истине. Ако почну допуне и измене ко зна где ће се стићи и шта ће остати од приче.

*

Кантово круто начело одбацивања сваке неистине разблажио је његов практични сународник Гебелс саветом : „Лажи, лажи, увек нешто остане!“ Од свршетка Другог светског рата истина је постала ствар корисног договора. Бројке жртава се унапред утврђују. Мртвима се тргује као сточним благом; мртве душе и непостојећи губици вреднији су од стварних, с њима се боље манипулише. Историјска збивања су, такође, ствар договора. Повесницу пишу победници, а они не допуштају да се чује и друга страна. Колективно знање се своди на општеприхваћену лаж. Гимназијалци се не баве самосталним научним истраживањем, они узимају здраво за готово оно што пише у уџбенику.

Било је време кад сам прецењивао корисне стране лицемерја; чинило ми се да олакшава пробијање кроз џунглу. Јер, ми смо и ту у заостатку за великим светом: искрени смо по мери неразвијености, истинити колико смо груби. Ако је кресање у брк најнижи облик отворености, лицемерје је изопачен вид цивилизованости. Са фарисејима је и Исус муку мучио. Срећом, између користољубиве глуме и однеговане, племените истинитости, има много прелазних стања, усмерених у једном или у другом правцу. Невоља је што ми често и себе лажемо, од себе се кријемо. Непоштено мишљење је опасније од изречених неистина и рационалних подвала: оно нас разара изнутра, убија моћ здравог расуђивања. Слушајући наше пророке занесене бајком о „Европи“, питам се: колико они заваравају себе, колико публику? Самообмањивање је батргање по страни од свих путева; лаж се употребљава од данас до сутра, она не рачуна на озбиљнији, трајнији успех. Отпор је узалудан и јалов. Обмањивачи непрестано мењају стајну тачку, скачу себи у уста, не дају се ухватити ни за главу, ни за реп. Онај ко прозре лаж принуђен је да претерује у супротном правцу, да надувава противдоказе. Претеривањем се истина још једном изневерава: због непоштовања пропорција упадамо у нову полуистину, насталу из пренаглашавања. Тешко је изићи из врзиног кола лажи; стално смо у њему.

Младост ми је прошла у настојањима да утврдим безбедан однос са владајућом лажи. У нижу гимназију сам пошао 1949. године. Прве литерарне саставе сам куцао на јединој писаћој машини до које сам се, у Љигу, могао пробити. Она се налазила у просторијама среског Комитета партије. Ушуњавао сам се, незван, у локалну испоставу моћног једнопартијског система где су ме мрзовољни намештеници гледали без разумевања, са нешто службене предусретљивости према ђаку који се, ето, усудио да им приђе. Ограничења, која је донео преврат из 1945, изгледала су ми вечна. Одрасли су гневно шапутали; њихов шапат је долазио из беживотних пространстава јучерашњице. Младима се живело, а живот су водили и надгледали победници. Поредак, успостављен на свршетку рата, нисмо могли поредити ни са једним другим, ни бољим, ни горим. У мазохистичкој помирености са стањем ствари дошао сам дотле да сам, средином шездесетих, објавио подужи оглед под насловом „Похвала лажи“; у истом надахнућу написао сам и текст у одбрану полтронерије. Лаж сам осећао као погодбу живљења и кретања. Покушавао сам да прихватим владајућу идеологију, и што сам се више трудио, то сам се јаче удаљавао од ње. Око тридесете почео сам се чупати из мочваре.

Зар је данас друкчије? И зар је младима лакше? Место генијалног Вође заузело је Њ. В. Новац. Са тугом пратим покушаје младих да се укључе, уздржавајући се од давања савета. Лакше ми је ругати се некадашњем себи, него њима. Као што ми, око 1950, нисмо туговали за међуратним стањем ствари, тако ни од данашње младежи не треба тражити да бране оно што су њихови очеви пустили да пропадне. И њима је дано да се приклоне или да се уклоне. НЕ долазимо на свет са изграђеним мерилима о томе како би живот требало да изгледа. Свет је оно што се, при отварању очију, затекне. Захтеве утврђујемо накнадно.

Свесно или несвесно, из страха или рачуна, сарађивали смо са насиљем: прво, јер се није могло избећи, и друго, вођени варљивом надом да ћемо, делујући изнутра, мењати затечене прилике. Па и кад бисмо подигли глас, то је давало мршаве резултате. Грађевина се урушила сама од себе, потонула је у брлог својих лажи, противречности и глупости. И то је једина извесност коју могу пренети данашњој младежи: урушиће се и ова лагарија. Њени актери ће нестати као да их никад   на свету није ни било. Ко се, данас, сећа имена секретара Градског комитета, од чије је воље зависило објављивање Слободана Јовановића или Драгише Васића? Остаће, од свега, мутна успомена на „лоповски жаргон“ моћника, наших и страних, како је Лав Толстој назвао домунђавање великих сила поводом окупације Босне и Херцеговине.

*

Улогу гласила у усмеравању јавног мњења најбоље је окарактерисао онај хумориста рекавши: „Ја никад не лажем… сем кад читам новине наглас“.

Читајмо их у себи, ако немамо паметнија посла…