28. септембар 2011.

Српска глумица, Јелена Ђокић (рођена 24. маја 1977. у Сплиту. Има ћерку Клару. Дипломирала глуму на Академији уметности на Цетињу, у класи професора Боре Стјепановића 2001. године. Стални члан београедског Атеље 212 од 2001.

Наступала је у позоришним представама: Школа за жене (Ањеса), Злочин и казна (Соња Мармеладова), Малограђани (Поља), Дон Жуан се враћа из рата (Млађа кћи), На љетовању (Јулија Филиповна); Културни центар Тиват: Бокешки Д мол (Катарина); Градско позориште Подгорица: Пипи дуга чарапа (Пипи), Женидба Краља Вукашина (Дилбер Јевросима); Град театар Будва: Јегоров пут (Отац Алексеј), Иванов (Саша); Атеље 212: Леда (Клара), Двије (Ања), Хазарски речник (Атех), Америка, други део (Продавачица са деликатеса), Краљ Лир (Корделија), Рањени орао (Анђелка), Бог масакра (Анет Реј), Самоудица (Софија), Господа Глембајеви (Сестра Ангелика Глембаy); ЈДП: Шине (Рупица), Псећи валцер (Јелисавета), Лулу (Лулу), Барбело, о псима и деци (Милена), Метаморфозе.

Филм: Сјај у очима, Опет пакујемо мајмуне, Диши дубоко, Сутра ујутро, Турнеја, Чекај ме, ја сигурно нећу доћи, Како су ме украли Немци.

Награде: Гранд Приx на Фестивалу у Котору и награда УДУЦГ (Удружење драмских уметника Црне Горе) за улогу Пипи у представи „Пипи дуга чарапа“; Стеријина награда, награда „Милош Жутић“, награда „Авдо Мујчиновић“, Награда за најбоље глумачко остварење Фестивала Пургаторије и Плакета „Иване Томичић“ за улогу Катарине у представи „Бокешки Д мол“; Награда „Авдо Мујчиновић“ за улогу Оца Алексеја у представи „Јегоров пут“; Награда „Зоран Радмиловић“ за улогу Атех у представи „Хазарски речник“; награда за најбољу филмску глумицу у новосадској Арени и награда критике на Филмским сусретима у Нишу; Златна мимоза за најбољу женску улогу – Филмски фестивал Херцег Нови.

Према Вашим искуствима, каква је разлика између рада на снимањима за филм, имајући у виду, на пример Вашу изузетну улогу у пројекту "Опет пакујемо мајмуне", телевизију, или пак, наступа у позоришту, на даскама које живот значе. Јели то проблем, или изазов, и где је уосталом то равниште. Постоје ли допуне или можда сметње?

- Апсолутно задовољство и једно идруго. Ја се радујем што имам могућност да се бавим оним што волим. За то сам се уосталом и школовала, то сам и изабрала ти магични тренутци виртуелне слободе која постоји само искључиво у том сценском дејству, дакле, кад предтсва почне, или исто, кад се камере укључе!

Глума је глума. Не видим неке разлике, осим што ти камера даје право да мало више верујеш себи, да је просто то што осећаш је довољно. А овамо на сцени са даскама, постоји одређена дилема, да ли ће те видети онај у задњем реду, појачати оно гласовно, то је нешто појачано, да си можда мало лажан. То су нијасне, али је опет и са њима дивно играти, дају одређено узбуђење. Битно је и како човек прилази тим средствима. Не бих се ограничила нити одрицала ни филма, ни позоришта. Уживам и тамо и овамо...

Као што се и очекивало, "Глембајеви" су са изузетним интересовањем дочекани и у Скопљу. Каква је заправо представа „Глембајеви“ и где себе видиш у њој? Какво је искуство у раду са Николом Ристановским?

– Дивно је било радити са Николом Ристановским. Сада је посебан изазов то извести у његовом Скопљу Све што је уопште узбудљиво у овој представи и лику који играм (сестра Ангелика), некада Баруница, се некако десило, пре, односно после комада који гледате на сцени, овде. Мени је једноставно жао што се Крележа није и више расписао око ње.

Шта подразумева ангажман глумца. Има ли, уз сва задовољства, ако се тако може рећи и страдања, – (пре)давања?

– Сваки пројекат када радиш, ево ја се присетим филма. Увек има лаких страна у снимању, а један ти одузме живот. Знам кад смо радили Турнеју Горана Марковића, моја Клара је имала свега шест мецеци. Била је са мном, дојила је на хладном времену са температуром од минус 15, све се ту (по)издешавало, кадрови, шеткања, смешкања, а ти треба да у том стању сместиш Ефигенин монолог, жена у шуми брани чету ђака, говори Ефигенин монолог пре жртвовања. Чудно је све то поверовати. Али и схватиш да мораш „цепати“ до краја...а при том је Марковић одлучио да тај монолог раскадрира, па онда га и не можеш заврштити одједном! Траје по неколико сати. Кунем се да сам тад оседела, и остарила за две године живота...Али сам добила и награде и похвале захваљујући само том монологу.

Свака улога која се чини лагана, зна се искомпликовати. Али,0 по некад кажем, а ево улоге ове без суза, али таман кад се човек осигура, непосредно пред премијером, дође до неког лома. Али, мора бити тако, иначе се лик не може у потпуности искристалиста и оформити.

Инсистира се на тој једној екс југословенској вертикали, чак сводећи Крлежу у неки други слој иако је он сам по себи ван временски. Као да постоје та два нивоа, уз овај ванвременски и онај други где су глумци из различитих замаља?

– У представи се говори један чудан језик. Хрвати сигурно неће рећи да је ово хрватски језик! Онда је то неки непостојећи, Крлежијански језик. Ту лежи та ванвременост. Ту и јесте та занимљивост. Иако смо доста радили на лектури око предствае, али сви ми ма одакле долазили, носимо још по неку специфичност. Ја сам рецимо рођена у Сплиту. Зато ми и лепо лежи говор у овом комаду у том језичком смислу, док људи из Београда, имају нешто тврђи нагласак, тон...тврђи говор. Ми говоримо тај неки написани језик, али нико не говори исто, али, прозвучи тај Крлежијански језик. Још боље што постоји тај хибрид.

Јагош није редитељ који инсистира толико на том језичком акценту. На говору, на речима! Већ на емоцијама, зато представа и „вришти“, зато има тај призвук , кад говориш чујеш мисао, то је и најважније, зато је резултат такав какав јесте!

Каква су Вам досадашња искуства у сусретима са публиком у Скопљу. Колико познајете ову средину, постоје ли разлике од неких претходних сусрета?

Пети пут сам у главном граду Македоније. Чудне се околности ту прожимају. Увек се потенцира то некадашње заједничко живљење, траже се увек неке заједничке црте и слично. Лепо је то, немам ништа против. Једино што се овај пети долазак посебно издваја, невиђено измењеним ликом овог града, не могу да познам централно градско подручје. Као да сам дошла у неки други град. Као што помену уважени режисер Слободан Унковски: „Твоја ће Клара овде уживати, баш лепо што си је довела овде у Дизниленд“.