24. септембар 2011.

У Културно-информативном центру Срба „Спона" у Скопљу, синоћ је у редовном циклусу књижевних радионица уприличено "Врањско вече" посвећено најновијој поетској збирци Стојана Арсића "К'д се огњиште угаси".

Песник Стојан Арсић је један од ретких у Републици Македонији који пише на матерњем српском језику. Задњих година прихватио се једног великог подухвата – писања на поезије на језику односно, дијалекту старог Врања, иначе језику својих прадедова. Своју прву збирку ове садржине под насловом „Врање у срцу" издао је 2005. године, чиме је, како сам каже, одужио дуг својим прецима и свом завичају.

Ове године, уочи Видовдана из штампе изашла је нова збирка тзв. Завичајне садржине, под насловом „К'д се огњиште угаси" која садржи 180 песама подељених у три циклуса: Сузе на рану, Точак судбински и Трен да се не заборави. Основни мото и водиља ових стихова је сачувати прошлост од заборава, сачувати језик наших предака.
Дело је издао Академски печат из Скопља у 500 примерака. Подсетимо само да је прва промоција била на Филозофском факултету у Скопљу када је изузетно велики број љубитеља Арсићеве поезије био у прилици да слуша ове стихове.

Рецензенти Арсићеве збирке „К'д се огњиште угаси" били су Драган Стојановић, новинар, уредник РТС и публициста из Београда и Славка Арсова, песникиња из Скопља. Овога пута представљени су делови Стојановићеве рецензије у којој се каже:„ стихове ове збирке и сам наслов асоцирају на огњиште којег више нема...Песник се навраћа на време проведено поред родног огњишта, на блиске људе, себи као људском бићу. Том приликом он се идентификује на пролазношћу као неминовном животном драмом...."

Песмама „Дави ме ноћ", „К'д пођеш из моје Врање" и „Дођи ми да те целивам" песник је надахнуто и уверљиво увео и водио своје слушаоце кроз време старо и прошло...

„Фали ми, млого ми фали твоја близина,
Боли ме тој што си далеко,
преко голему воду, у неку туђу авлију,
преко свет, с'с туђи људи,
куде речови не су исти,
куде нема благ осмех,
куде никад се не скидав маске..."
су стихови пуни родитељске љубави и туге које је публика са дубоким разумевањем примила.

„Памту га, али не само ја, у еснаф људина
беше, човек,
музафер, кога је било тешко да га
Превариш.
Често знајеше чаршију да прошета,
прав пазарл'к да направи под ает,
кафански да седне, кафу да попије,
лав домаћински да поведе, у кочије,
па дом на ручак, на софру сас чељад да
седне....
прокара мој деда Арса младос,
зрело доба, старос длибоку дочека
без ни једну дамку, без резил голем.
Мал човек беше,
с'с голему душу
к'д зачука на рајска врата...беседио је песник сећајући се на своје претке, на људе са којима је одрастао, од којих је црпао снагу, мудрост, живот...

„Не е волела мречке ни опроштаје,
знала је мудро да каже,
зашто смрт узима младе још не расцветане,
онија што не су изодиле свој пут,
што не су забран т'кли,
ни слас његов окусили,
требало би, увек је зборила,
да се мречка и живот договорив,
да свак своју обалу држи,
па после по списак,
кој како на ред иде..." су стихови које је песник посветио мајци Софији, која га је научила чувању језика и традиционалних вредности његовог завичаја.

Врањски мерак

Мерак Врања у дух југа Србије на овом скупу дочарала је Вики Среброва, уз извођење традиционалне „Отвори ми бело Ленче вратанца"....коју је многобројна публика прихватила и песника испратила дугим аплаузом....