22. септембар 2011.

Да бисте видели савршен пример тога како су Турци и Срби почели једни друге да посматрају у позитивном светлу морате прочитати награђивану књигу "Хамам Балканиа" реномираног српског аутора Владислава Бајаца. Ова књига, која је 2008. године добила међународну књижевну награду Балканика, недавно је преведена на турски.

У интервјуу листу Тудејз Заман у јуну Бајац је изјавио да очекује негативну реакцију на књигу у својој домовини, нарочито од српских екстремно-десничарских националиста, али није било тако.

Бајац тврди да су обе земље постале жртве предрасуда и политичке експлоатације, упркос вишевековним сличностима у истом географском подручју. Међутим, то се променило.

Охрабрујуће је видети да Срби не показују никакву нелагодност и да изгледају задовољни принципијелним приступом турске спољње политике у смислу поштовања културне, етничке и духовне разлноликости, као и очувања балканског друштвеног миљеа. Анкара препознаје кључни значај Београда у успостављању мира и стабилности на Балкану.

Зато је Београд протеклих година у великој мери подржавао турске инцијативе за успостављање мира на Балкану, где се деведесетих година одиграо најкрвавији сукоб у Европи после Другог светског рата.

Одржавање трилатералних самита Босне и Херцеговине, Србије и Турске, као и сличних састанака Турске, Хрватске и Србије, дало је значајне резултате који су одвели Балкан у правцу интеграције у Европу.

Пресудна одлука српског парламента да упути извињење за масакр над босанским муслиманима, 1995. године у Сребреници, представљала је прекретницу у том дијалогу.

Када се на комеморацији поводом 15. годишњице сребреничког масакра прошле године у Босни и Херцеговини турском премијеру Реџепу Тајипу Ердогану придружио српски председник Борис Тадић то је био историјски тренутак. То је био знак храбрости српске снаге и доказ да искрено желе конструктивни дијалог. На пословном плану смо видели успон после потписивања споразума о безвизном режиму у јулу 2010. године, којим је омогућено слободно кретање људи две земље.

Трговински обим још није достигао жељени ниво, али очекује се његове повећање - циљ је да у следећих неколико година достигне цифру од три милијарде долара. А што је најважније, привреде две земље нису конкурентске, већ се надопуњују. Турске компаније могу у великој мери профитирати од инвестирања у намештај, грађевину, прехрамбену и текстилну индустрију, као и телекомуникације, док српске фирме могу да искористе потрошачко тржиште у Турској.

Турска авионска компанија "Туркиш ерлајнз" помиње се као потенцијални купац на тендеру за продају српског авио-превозника "Јат ервејза". Ако се то оствари, постојаће сарадња и у области авијације.

Турска активно лобира за интеграцију Србије у евроатлантске институције, а нарочито НАТО, као и укључивање те земље у процес пријема у Европску унију. Али Србија је, баш као и Турска, наишла, а неочекивани проблем у својим евроатлантским амбицијама због противљења Немачке. У ствари, председница српске Скупштине Славица Ђукић Дејановић једном приликом ми је испричала шалу о изгледима њене земље да постане чланица Европске уније која кружи Београдом.

Она гласи овако: Србија ће постати пуноправна чланица Европске уније када Турска, која и даље има статус кандидата, преузме шестомесечно председавање Унијом.

Иронија је велика, али илуструје проблематичан однос које су велике силе у Европској унији, попут Француске и Немачке, заузеле према неким земљама. Зато не би требало да представља никакво изненађење то што Немцима највише сметају све блискије српско-турске везе.

Немачка, која се снажно залагала за распад Југославије деведесетих година, увек је била против стварања јаке, независне и несврстане дражаве на Балкану, било да се ради о Србији или Турској. Срби сматрају да Немци траже изговор да онемогуће да њихова земља заузме водећу улогу у региону, док, истовремно, промовишу брзи улазак Хрватске у Европску унију.

Неки у Србији чак сумњају да Немачка стоји иза недавних провокација у области дуж границе са Косовом, у којој живе етнички Срби. Зато је за мене било сасвим логично када сам чуо госпођу Славицу Ђукић Дејановић како хвали улогу Турске и изражава жељу њене земље да ојача везе са Турском.

"Турски спољнополитички естаблишмент је био у стању да разуме често сложену позицију Србије и њеног суседства много боље од било ког другог и то нам је заиста много помогло. У поређењу са западом, турски приступ проблемима у региону изгледао је много ближи нашем", рекла је она у једном интервјуу који је прошле године дала листу Тудејз Заман.

Истичући локално власништво и регионалну сарадњу, она је исправно истакла да трећа страна често може да погорша ситуацију на Балкану. "Нама је потреба регионална сарадња са Турском око многих питања", навела је она.

Србија је изручила све осумњичене за ратне злочине Хашком трибуналу, што је био један од услова Европске уније за позитивне изгледе у процесу придруживања Унији, али сада се суочава са другим проблемима као што су тензије у односима са Косовом и преостала нерешена питања у Босни и Херцеговини. То би на крају могло навести на помисао да Србији неће бити дозвољено да уђе у Европску унију шта год да уради.

Ситуација веома много подсећа на кипарско питање, које спречава Турску да постигне напредак у преговорима, или пре које Француска, Немачка и још неколико чланица Европске уније користе као изговор да блокирају преговоре о уласку Турске у Унију.

Европска унија није успела да положи тест искрености када се Турска 2004. године залагала за усвајање плана Уједињених нација (такозваног Анановог плана за решавање кипарског проблема), што је резултирало тиме да су га кипарски Турци одобрили. Брисел је издао Турску и прихватио настојања Кипарских Грка да постану чланица иако је грчка страна та која је одбацила мировни план Уједињених нација.

Европска унија је на неки начин наградила пркосног партнера и казнила турску страну која жели компромисно решење. Срби сада с разлогом постављају слично питање: колико далеко ће морати да иду у испуњавању захтева из Брисела и да ли ће Европска унија испунити усмена обећања дата јавно или иза затворених врата.

И Србија и Турска се суочавају са сличном дилемом и безнадежном будућности када се ради о Европској унији. Али историјски догађаји знају да буду шаљивији него што многи могу да замисле.

Европска унија се данас суочава са великом кризом која је настала у еврозони чије су презадужене чланице изазвале хаос у Унији. Насупрот њој, Турска привреда цвета, а политичка стабилност у земљи траје већ читаву деценију. Турска ће без много проблема понудити Србији привилеговани приступ огромном труском тржишту од 74 милиона Турака и директно улагање турских компанија у српску привреду.

Турци су то учинили за Бугарску и Румунију и могу исто да ураде за Србију. Турска, такође, може да буде излаз за српске производе на много шире потрошачко тржиште Блиског истока, Средње Азије, па чак и Африке.

Уверен сам да ће партнерство Турске и Србије у будућности донети и много више.

Турска и Србија у ЕУ

Председница српске скупштине Славица Ђукић-Дејановић једном приликом ми је испричала шалу о изгледима њене земље да постане чланица Европске уније која кружи Београдом.
Она гласи овако:
Србија ће постати пуноправна чланица Европске уније када Турска, која и даље има статус кандидата, преузме шестомесечно председавање Унијом.

Abdullah Bozkurt | Today's Zaman / Танјуг