21. септембар 2011.

Музичка група  „Старовски” из Скопља ствара музичко-песничко јединство прошлости и савремености, кабареа и чалгија, радости и туге, овостраности и оностраности. У ишчекивању првог албума уз актуализацију чудесних стихова македонских песничких великана, разговарамо са Дејаном Спасовићем, скулптором, музичарeм и идејним творцем пројекта „Старовски“.

Постоји ли разлика између musica mundanа као ноетичка музика по себи и musica humana као естетичка музика за нас? 

- Највероватније музика следи човека од првих тренутака његовог постојања, али једно се не сме заборавити: она је одувек имала има своју функцију и никада није довољна сама по себи. Пронађени су музички инструменти стари више од хиљаду година , а ми не знамо начин њихове употребе и можемо само претпостављати како и када се свирало на њима. Ипак, једно је сигурно, сви су у апсолутно тачној тоналности! По мени, то је само још један доказ да је човек део природе и њене хармоније која му помаже да проникне дубоко у ритуал помоћу ових инструмената, односно са музиком која од њих произлази.

То остаје непромењено до дана данашњег.

Овде се поставља једно питање: Да ли постоје музичари или музикални људи? Да ли си музичар по суштини свога бића или по неким социолошким и културним нормама (диплома за музичко образовање)?

Сматрам да не постоји немузикалан човек, али да музички израз буде у жељеној форми потребан је упоран рад. Да би могао музицирати, неопходно је познавање заната, али занат није музика, а савршенство се постиже у моменту када дођемо до нивоа празноће и шупљивости.  По мишљењу мистичних дервиша истока сваки човек треба да буде празна трска кроз које свира дах Божји.

Да ли постоје трансценденталне уметничке форме доступне једино трансцендираним моћима уметника који уобличава архетипове и првообразе? 

- Једна од интересантнијих ствари која ме одушевљава петнаесетак година уназад су дијалекти људи које живе у Македонији. Али, ако пажљивије и дубље размотримо разлику дијалеката увидећемо да један човек из села Ростуше има различиту музику говора од човека из Кавадараца или Струмице... То је веома лако уочљиво ако покушамо на тренутак бити туђинци у сопственој земљи и сопственом језику и покушамо да не разумемо значење речи већ да једноставно следимо мелодичност говора. Увек у музици коју стварам и изводим покушавам да имитирам мелоритмику језика. То је и полазна тачка  нашег пројекта „Старовски” . Реч као носач звука, по мени, је веома снажан архетип. Лепота овог приступа је у томе да нема почетак и крај у истраживању и стварању, јер сваки човек кога сусрећеш носи са собом за њега типичну мелодику говора, која припада једној већој  географско-социо-културолошкој групи  којој он припада, а за коју већина од нас нису свесни.

Да ли је уметник носи део терета, али и лепоте овога света? 

- У једном интервјуу једна славна индијска класична виолинисткиња упитана шта представља за њу музика и то да се буде музичар, она одговара: „Кад свирам осећам се као лекар, а моја публика су моји пацијенти. Како ће се они осећати након мог концерта је иста одговорност као и то како ће лекар излечити пацијента”. Сваки уметник мора у себи имати шамана као веза између овде и онде, сада и некада, и самим тим сваки уметник преживљава сва страдања, али и сву лепоту овога света много интензивније од осталих људи.

Има ли уметник сотериолошку улогу? 

- Уметник је и сотер, или спаситељ, али ја још увек не могу у целости сагледати ту улогу у себи. И поред тога, дешава ми се у више наврата да ми након наступа, изложбе приђу људи са констатацијом да су дела имала некакав утицај у њиховим животима. У сваком случају, не бих превише размишљао о овоме, да се не би десила она прича са стоногом.

Које су естетичке основе кабаре - чалгије? 

- Кабаре као медијум долази из кабаре – барова у западној Европи. То је музичко-сценска форма у којој се преплићу туга и радост, у почетку намењена пре свега обичном плесу, и која показује сурову истину реалности у којој живи тај народ. С друге стране, чалгија је исто тако, музичка форма која се главно изводила у кафанама и тавернама Балкана и Оријента. Оно што их повезује је опевање „радосне туге”. На овоме, у песмама „Старовски” бенда надовезују се и стихови македонских песника који представљају фино ткање уздаха и чежњи. Иначе, „Кабаре-чалгија” је кованица која се десила у моменту нашег музицирања у једној кафани у старој скопској чаршији као коментар једног нашег слушаоца за начин на који нас је он схватио.

Опредељујући вашу музику засновану на традицији балканског музицирања, откријте нам опште елементе тог заједничког балканског супстрата? 

- Мелоритмика, меоритмика, мелоритмика.

Имајући у виду чињеницу да се универзални балкански стил преплиће кроз специфичне конкретизације у форми посебних народних музика, дали постоје елементи српске народне музике у вашем стваралаштву и који су ти елементи? 

-За сада певамо на македонском језику, и самим тим музика коју свирамо произлази из мелоритмике македонског језика. Ово не значи да ако у следећем пројекту направимо музику засновану на поезији неког српског песника неће прозвучити и мелоритмика српског језика.

Имајући у виду вашу потребу за музичком актуализацијом  поетских дела Петрета М. Андреевскога, Ганета Тодоровског, Блаже Коневског , Аца Шопова, Константина Миладинова, како тумачите Хансликову критику интенционализма: „Ко нема инвенцију, тај има интенцију”?

-Ја бих само рекао да ми правимо филигран од сребра које је неко пре нас ископао, очистио, исковао и обликовао у дивне танке нити које су ту око нас. Треба само да знамо како да их искористимо. Другим речима – ја знам да направим хлеб, али у пекари где га купујем има један мајстор који хлеб прави сто пут боље од мене. Зашто онда да му се мешам у занат?

Ако стварате у складу са хеленском традицијом вокалног музицирања, откријте нам процес рађања уметничког дела. Или, парафразирајући Ничеа – Дали је музика настала из духа поезије? 

-Ако сто пута прочиташ „Умилкување” Петрета М. Андреевскога на глас, правилном дикцијом, сто први пут мелодија коју у себи има та песма сама одзвања у соби. Остаје само да је ухватиш и да је испреплетеш жицама ута, да је стросаш ритмом тарабуке, да је помилујеш диркама хармонике.

Као вајар са искуством и активни учесник  у стварању скулптура у оквиру пројекта Скопље 2014.  како оцењујете скулптуре постављене у главном граду Републике Македоније? 

- Као у јефтиној кинеској продавници сувенира где су ствари распоређене без реда. Скулптура, од свог постанка до данашњег дана има идолатријску привлачну моћ за човека , али по мени, није довољно да коњ личи на коња па да осетим снагу те прелепе животиње. Исто тако, није довољно да човек има браду да бих схватио да је комита који се борио до своје задње капи крви за слободу и јединство Македоније. Споменик није споменик сам по себи на месту где је постављен, већ је споменик места где је  постављен,  шта има око њега, иза њега, и како се прилази њему. У деведесет одсто случајева код споменика постављених до сада ниједан од ових аспеката није поштован. Можда су сама дела добро израђена, али они не постају паметници – споменици ако се не поставе на правом месту. Понекад споменик може бити висок и само пола метра, али да у себи има колосалну енергију.

Може ли у Македонији да се врати музичка моћ деведесетих година  спозната у Мизару, код  Архангела, Анастасије, Чисте Околине, Ласт Експедишна, Фолтина, оркестра „Пеце Атанасовски“? 

-Мислим да не. Али, сигурно ће доћи нова енергија – различита , можда снажнија или луђа, али то не зависи само од музичара. Они су рефлексија места где живе, ваздуха који дишу.

Да ли су актуелна естетска, естетичка, културолошка, социјолошка, политичка и образовна стања одраз апсолутног пада духа у Македонији?

- Да, али исто тако знамо да су се највећа дела у историји десила у времену и местима сличним овоме што ми данас живимо. По мени, уметник треба да буде као залуђени планинар који има само један циљ. – да се попне на високе  планине ове планете, а да би постигао тај циљ треба сваког дана да освоји бар врх планине Водно.

Драгица Солунчева