14. септембар 2011.

Основно правило које треба запамтити код њихове употребе јесте да се предлози С и К увек пишу без апострофа (’) . Значи: не: С’ и К’, него само С, односно К.

Зашто? У овим предлозима није у питању испуштено, тј. изостављено слово (овде је то самогласник а) , па да такву реч схватимо као окрњену и да тај испуштени самогласник (слово) обележимо апострофом сходно правописном правилу.

( О овоме види више у поглављу Фонетика Граматике српског језика професора Михаила Стевановића)

Да допунимо: реч – две о покретним вокалима.

То су у српском језику, осим а, још е и у.

Облици речи у којима се јављају покретни вокали потпуно су равноправни и ту нема никакве забуне или ограничења употребе: кад и када; сад и сада; од твој: твог и твога; твоме и твому и сл.

Од стила онога који пише зависи да ли ће  у неком облику речи употребити такав покретни вокал или не.

(Према Граматици српског језика др Милоша Милошевића)

ПРЕЂИМО НА ПРОБЛЕМ

Речник српскога језика (Нови Сад , 2007) даје (упућује на) примере употребе предлога К, односно КА с дативом, зависно од тога шта овај предлог с речју у дативу означава: Кренули су ка хотелу; Пут води к Београду; Тежи ка бољем животу; Привила се к њему...

Шта се тиче предлога С, односно СА, у Речнику се примерима даје његова разноврсна употреба, највише с генитивом ( с бунара, с чесме, с посла) и инструментала ( с пријатељем, са суседом, с тим другом) , ретко с акузативом у књижевном језику – више у покрајинским говорима (с ону страну пута и сл.) .

Посебно се наглашава да се облик предлога СА увек употребљава испред речи које почињу са С, З, Ж, Ш, као и у инструменталу личне заменице ЈА – мном, па тако имамо само: СА МНОМ.

*                       *                       *                          *                             *                       *

У објашњењу употребе предлога С, познати српски лингвист др Иван Клајн у свом Речнику језичких недоумица ( Нови Сад, 2007 ) наводи да је облик СА у старијем језику употребљаван само испред сугласника који отежавају изговор С, наводећи примере: са птицом, са кћерима, са школом, са жаљењем...

Данас имамо знатно проширену употребу предлога облика СА, али се, ипак, препоручује облик предлога С, где год је то могуће. Тако имамо: с пријатељем, с децом, с гостима, с омладином... боље, него употребљено: са пријатељем, са децом, итд.

( Сходно овоме, присетимо се познате Лазаревићеве приповетке Први пут с оцем на јутрење, где имамо добар пример употребе предлога С и инструментала. )

Понеки аутори, највише због благозвучности речи, радије употребљавају облик СА испред вокала, нарочито ако иза тог вокала следи још једно с, нпр. са испитом, са осам ногу... (што, ипак, није у духу правила које наводимо) .

Предлог КА: основни облик је К, па је боље употребити облике к мени, к небу, него: ка мени, ка небу.

КА је уобичајено испред сугласничких група: нпр. ка прозору, ка вратима...

Облик предлога КА је неизбежно употребити испред речи које почињу сугласницима К или Г: ка кући, ка граду и слични примери.

Било је у пракси доста забуне када је у питању употреба инструментала с предлогом С, односно СА. Да објаснимо где су грешке које се често провуку из непажње , или због недовољног познавања језика.

По правилу, предлог С или СА не употребљава се уз инструментал кад овај означава средство, оруђе, или предмет радње: Тргује туђом имовином ( не: с туђом ); Родитељи су се поносили мноме (не: са мном); Ничим вас нећу оптеретити (не: Ни са чим...) .

Поред ових Клајнових примера, у Политикиној рубрици Слово о језику срећемо корисна објашњења и одговоре лингвисткиње Раде Стијовић на постављена питања читалаца, која је писала и о значењима инструментала с предлогом и без предлога, кроз примере.

Два основна значења инструментала су: инструментал значења оруђа( нпр.јести кашиком, писати оловком) и инструментал значења друштва( нпр. разговарати с мајком, шетати се с другарицом), где се често праве грешке.

Тако је, на пример, реченица ЈЕО САМ С КАШИКОМ – неправилна, боље речено немогућа, јер из овако сроченог произлази да смо и  ја и кашика – заједно јели! Језички је правилно само: ЈЕО САМ  КАШИКОМ – где никако не сме да се употреби конструкција реченице с предлогом С, јер реченица тако постаје бесмислена. Јео сам кашиком значи да сам (том) кашиком јео ЈА (као субјекат) , њом узимао храну и слична значења.

Али, правилна је реченица кад кажемо, нпр., РАДИМ С ВОЉОМ – што не значи да је воља радила уместо мене, или свако за себе, већ напротив: значи да сам (био) расположен, оран за рад...

Сличан пример је реченица коју често чујемо и која изазива подсмех код језичких зналаца: ПУТОВАО САМ С ВОЗОМ! (или: с колима, с аутобусом, и недајбоже: с авионом!) Немогуће, као и с кашиком у горњем примеру.

Овде имамо врло лошу конструкцију реченице, јер путовати с возом( с колима, с аутобусом, с авионом!) значило би да ЈА и ВОЗ ( кола, аутобус, авион) , свако за себе, путујемо (идемо) један поред другог! , један са другим...

Језички једино је правилно: ПУТУЈЕМ ( долазим, стижем) ВОЗОМ ( колима, аутобусом, авионом) – значи оно што смо и хтели да кажемо: возим се ( путујем, стижем, долазим) возом, колима...и никако друкчије.

*                 *                 *                *                 *                  *

У новом Правопису српскога језика ( Матица српска, Нови Сад , 2010 ) у одељку Гласовне промене и односи гласова,посебно је наглашено да се предлози С и К обавезно проширују испред речи које почињу истим или сличним сугласником. Тако имамо СА (не С) испред С, З, Ш, Ж и КА ( не К) испред К, Г, Х: са стране, са собом, са сестром, са зида, са житом, са шумом и сл. ; ка кући, ка граду, ка храму итд.

Обавезна је употреба предлога у облику СА и уз инструментал личне заменице првог лица – ЈА: СА МНОМ.

У устаљеним изразима као: с друге стране, с руке на руку, с муком, с јесени, к руци, к врагу и сл. редовно долази краћа форма ових предлога.

У осталим случајевима употреба краће или дуже форме препушта се слободном избору: с Аном и са Аном; с Марком и са Марком; с нама и са нама; к мосту и ка мосту; к ливади и ка ливади и сл.

Правопис у овом одељку даје и напомену да није оправдана тежња да се краћи облици ових предлога (без –а) потпуно истисну, јер су (они) понекад стилски прихватљивији. Треба пазити да се предлози С и К не пишу с апострофом, јер су то основни облици, а не скраћења од СА, односно КА.

*                      *                   *                   *                    *                      *

ЗАКЉУЧАК

Аутори написа у нашем месечнику Слово често питају после извршене лектуре текстова зашто негде исправљам, а негде не, овако употребљене предлоге С и К, односно СА и КА, тј.зашто негде задржавам, а негде не, овако употребљене (написане) облике ових предлога?

Поред изграђеног (или стеченог) језичког осећаја постоје правила и правописна упутства, на шта подсећам и све оне које занима правилна употреба српског књижевног (стандардног) језика о којем не водимо довољно рачуна, посебно у нашој етнички помешаној средини.

Потребно је, пре свега, много више језичке дисциплине о смислу и правилности сваке реченице, јер та и таква реченица је наша мисао, наша свесна порука, којом се обраћамо некоме.

Овај поучник је и одговор на нека питања и уочене језичке дилеме сарадника.

ПОДСЕТНИК

–Предлог СА употребљава се испред речи које почињу са: С, З, Ш, Ж: са сестром, са зетом, са шураком, са женом. Али обавезно: са мном.

У односу на старији језик, данас се знатно проширила употреба облика СА, али се ипак препоручује С, где год је то могуће.Нпр. с децом, с гостима, с пријатељем (боље, него: са пријатељем) итд.

–Предлог КА употребљава се (неизбежно) испред речи које почињу са: К, Г, Х: ка кући, ка граду, ка храму...

Боље је: к мени, к небу – него: ка мени, ка небу...

Облик предлога КА је уобичајенији испред сугласничких група, нпр. ка прозору, и слични примери.

–Предлози С и К пишу се увек без апострофа.

Припремио:

Ђорђе Кандић

(текст је објављен у септембарском броју Слова).