20. јул 2011.
Последњи одбегли хашки оптуженик Горан Хаџић ухапшен је јутрос на Фрушкој гори, потврдио председник Борис Тадић и навео да ће надлежне институције дати детаљније информације. Хапшењем Хаџића Србија завршила најтежи део сарадње са Хашким трибуналом.
Председник Борис Тадић изјавио да је хапшењем Хаџића Србија испунила законске обавезе, али и моралне дужности и похвалио рад Савета за националну безбедност и Безбедносно-информативну агенцију.
Бивши председник Републике Српске Крајине Горан Хаџић ухапшен је у рејону Фрушке горе јутрос у 08.24, потврдио председник Борис Тадић и навео да ће детаље хапшења дати надлежне институције. РТС-у је у Безбедносно-информативној агенцији потврђено да је Хаџић ухапшен у селу Крушедол на Фрушкој гори.
"Србија је завршила најтеже поглавље у сарадњи са Хашким трибуналом и наставиће да испуњава своје међународне обавезе. Завршена је туробна страница наше историје", рекао је Тадић на конференцији за новинаре.
Председник Тадић демантовао је информације које су објавили неки медији да је Хаџић ухапшен између манастира Крушедол и војне касарне.
Поводом захтева за откривање помагача хашким оптуженицима, Тадић је рекао да ће у јавности бити објављено ко је коме помогао у скривању после свеобухватне истраге.
"Не очекујем никакве реакције из ЕУ поводом хапшења Хаџића, јер је то била обавеза Србије", рекао је Тадић. "Говорили су да је сада најважније хапшење Хаџића, иако многи моји саговорници нису знали да изговоре његово име".
Тадић је поновио да никакви притисци у вези са хапшењем Младића и Хаџића нису били ефективни, јер су Србију изнад свега водили морални разлози, законске обавезе и свест да је то услов за помирење у региону.
"Потпуна је илузија и да ће притисци дати резултате и када је у питању Косово. Ми не радимо под притиском", рекао је Тадић.
Хапшењем Горана Хаџића, окончана је вишегодишња потрага за последњим хашким бегунцем који је оптужен за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања.
Биографија Горана Хаџића
Горан Хаџић је рођен 7. септембра 1958. године у општини Винковци, Хрватска. Пре сукоба у Хрватској, радио је као магационер ВУПИК-овог погона у Пачетину, у општини Вуковар, Хрватска.
Оптужница против Горана Хаџића потврђена је 4. јуна 2004, а обелодањена 16. јула 2004.
У оптужници се наводи да је Горан Хаџић, као председник Владе Српске аутономне области Славонија, Барања и западни Срем, и након тога као председник Републике Српске Крајине (РСК), учествовао у удруженом злочиначком подухвату као саизвршилац.
Сврха тог удруженог злочиначког подухвата била је да се силом трајно уклони већина хрватског и другог несрпског становништва са отприлике једне трећине територије Републике Хрватске с циљем да то постане део нове државе под српском доминацијом.
Према оптужници, од 1. августа 1991. до краја јуна 1992, Горан Хаџић, делујући сам или у договору с другим знаним и незнаним учесницима у удруженом злочиначком подухвату, је планирао, подстицао, наредио, починио и на друге начине помагао и подржавао планирање, припрему и извршење прогона хрватског и другог несрпског цивилног становништва у САО Славонија Барања и Западни Срем/Република Српска Крајина.
Процес сарадње са Хагом
Сарадња Србије са Хашким трибуналом интензивирана је 5. октобра 2000. године од када је Србија у Хаг послала 45 особа и одговорила на око 3.000 захтева Тужилаштва, одбране окривљених и судских већа.
Најтраженији бегунац Ратко Младић ухапшен је 26. маја 2011. године, док је Радован Караџић ухапшен 21. јула 2008. године.
Војислав Шешељ, председник СРС-а, добровољно је отишао у Хаг у фебруару 2003. године, а суђење је почело четири године након тога.
Начелник Генералштаба Војске Југославије Момчило Перишић, који се терети за опсаду Сарајева и гранатирање Загреба, отишао је у Хаг 2005. године.
Бивши помоћник министра полиције Властимир Ђорђевић одговара за ратне злочине над косовским Албанцима 1999. године. Ухапшен је 2007. године у Црној Гори.
Јовица Станишић, бивши начелник Државне безбедности Србије, и Војислав Симатовић, командант специјалних јединица полиције, Хагу су изручени 2003. године на основу оптужби за злочине у Хрватској и БиХ.
Помоћник команданта за обавештајне послове Главног штаба ВРС Здравко Толимир оптужен је за убиства и прогоне муслимана у Сребреници.
Стојан Жупљанин, начелник Центра безбедности Бањалуке и Мићо Станишић, министар полиције Републике Српске, окривљени су за убиства и депортације муслимана и Хрвата у више босанских општина. Станишић се предао у марту 2005, док је Жупљанин ухапшен у Панчеву, јуна 2008. године.
Због злочина над косовским Албанцима током 1999. године, у фебруару 2009. године првостепено су осуђени представници власти и функционери војске и полиције Србије, Шаиновић на 22, Ојданић на 15, Павковић на 22, Лазаревић на 15 и Лукић на 22 године затвора, док је Милутиновић ослобођен оптужби.
Веселину Шљиванчанину, бившем официру ЈНА је децембра 2010. године преиначена казна после ванредног преиспитивања правоснажне пресуде са 17 на 10 година, што је први пут у 16 година дугој историји Трибунала да је суд признао грешку.
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију оптужио је од оснивања 1993. године укупно 161 особу, а до сада окончао 125 поступака, у којима су Срби осуђени на више од 900 година затвора.
На доживотни затвор правоснажно је осуђен Србин из РС Станислав Галић, који је првостепено био осуђен на 20 година затвора, али му је пресудом Жалбеног већа у новембру 2006. године та казна преиначена у доживотни затвор.
Неправоснажне пресуде на доживотни затвор имају и Срби из РС Милан Лукић, Вујадин Поповић и Љубиша Беара, док су на 40 година затвора осуђени Горан Јелисић и Миломир Стакић, а на 35 година Радислав Крстић и Милан Мартић.
Гојко Јанковић је добио 34 године затвора, Драгомир Милошевић 33, Радослав Брђанин 30, док је на 28 година осуђен је Драгољуб Кунарац, а на 25 година Зоран Жигић.
Момчило Крајишник, Радомир Ковач, Млађо Радић, Миле Мркшић, Драган Николић, Момир Николић и Душко Тадић осуђени су на по 20 година.
У Схевенингену су умрли Слободан Милошевић, Милан Ковачевић и Славко Докмановић, док је Момир Талић преминуо на привременој слободи, а Мирослав Дероњић у затвору у Шведској, на издржавању казне. |