16. јул 2011.

Ове године наврашава се 120 година од рођења Станислава Винавера (1891-1955).
књижевника, преводиоца, дипломате и једног од оснивача српске модерне.

Винавер је рођен у Шапцу, у угледној јеврејској породици интелектуалаца. Школовао се у у Београду, а на париској Сорбони студирао је математику и физику.

У Балканским ратовима и у Првом светском учествовао је као добровољац. Један је од 1300 каплара у славном Ђачком батаљону који је прешао голготу Албаније. На Крфу је радио у Државном прес бироу, а обављао је и значајне информативно-дипломатске послове у Француској, Великој Британији и у Русији.

Између два светска рата посветио се новинарству и књижевности. Дружио се са великанима српске модерне- Милошем Црњанским, Растком Петровићем, Радетом Драинцем, Марком Ристићем.

Већ 1911. објавио је своју прву збирку симболистичке поезије „Мјећа", којом започиње нови правац у српској књижевности. Један је од утемељивача експресионизма и аутор „Манифеста експресионистичке школе". Залагао се за слободни стих, за раскид са традиционалним уметничким формама и жестоко оспоравао „патриотске и десетерачке каноне" које су поставили до тада неприкосновени књижевни критичари Јован Скерлић и Богдан Поповић.
Године 1920. објавио је своје најзначајније, капитално дело под насловом „Пантологија новије српске пеленгирике", својеврсну пародију на Поповићеву „Антологију новије српске лирике".

Станислав Винавер је био веома плодан и жанровски разнолик писац. Сем књига поезије, написао је бројне есеје, сатире, књижевне, лингвистичке и књижевно-историјске расправе, а једна од најзначајнијих је „Заноси и пркоси Лазе Костића", коју за живота није успео да објави. У тој књизи, на око 600 страна, осликао је комплетно духовно и уметничко наслеђе српске културне па и државне историје, написавши не само монографију о Лази Костићу, већ и својеврсни ауто-поетички тестамент. Та студија је жестока критика српског културног тренутка па је након првог, постхумног издања из 1963. године, требало пола века да поново буде објављена (2006).

Удружење књижевника Србије планира да током јесени организује књижевне трибине посвећене јубилеју Станислава Винавера, а у Шапцу, родном Винаверовом граду, 120. годишњица његовог рођења обележава се изложбама и књижевним вечерима. 

Модерaн превoдилац класика

Станислав Винавер је први на српски језик превео Хашековог „Доброг војника Швејка", Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела", Керолову „Алису у земљи чуда", Твенове „Доживљаје Тома Сојера и Хаклбери Фина", као и ремек-дело светске књижевности, Сервантесовог „Дон Кихота".

Последње године живота провео је у Београду, радећи као књижевник, сатиричар и преводилац са француског, енглеског, руског, чешког, пољског и немачког језика. Његови специфични преводи, у којима је, зарад преношења најдубљег смисла и тумачења превођеног текста, видљиво одступао од оригинала, понекад су наилазили на одбијање издавача, али су и данас остали ненадмашни, скоро као посебна књижевна дела.