"Дете и Бело море“ као византијски знак ПДФ Штампа Ел. пошта

Мизар14. јул 2011.

Ристо Солунчев, вођа византијског хора Хармосина, у саставу македонске музичке групе Мизар, после наступа на великом фестивалу Егзит у Новом Саду, у разговору с поводом за портал Спона говори о утисцима са промоције њиховог новог албума "Дете и бело море". На Фусион сцени наступили су у раним јутарњим сатима, затварајући трећи концертни дан на фестивалу. 

- Какав је чин стварања уметничког дела?

- Вероватно најкомплекснији. Зато што човек подражава Творца, Логоса, користећи Његове логосе утиснутим у стварима, разумевајући и са Њим стварајући облике које произлазе од иманентне динамике логоса. У уметности је отворена могућност за усавршавање антхропоса, человјека, у слободи да изнесе оно што му је дато као дар, свет, твар, до целовитог логосног испуњења. Наиме, стварање света није завршено, не зато што нема Творца, већ зато што га има. И то Творца који љуби савршено и који љубећи ствара савршено. А, што? Слободу ! Овај свет је "недовршен" зато што је красота слободе, зато што Онај који љуби оставља могућност ономе кога воли. Уметничка дела су прозори ка трансцендентношсти, они су иконостас који не крије него открива.

- Какав је однос између онтологије и естетике? Дали су то градацијски постављене философске дисциплине са различитим предметом истраживања, или су део јединственог, доследно и консеквентно изведеног философског система у коме се из перспективе сваке посебне дисциплине може сазнати целовитост система?

-У начелу, један систем и није систем ако у њему постоје мање битни делови. Наклоњен сам Шелинговом поимању јединства природе и духа. То нису две ствари већ једна. Само у уметности постоји апсолутно помирење света, нужности и слободе, природе и духа. Уметност је истинска онтологија света, биће-код-себе, а естетика уједно постаје кључ за питање Битка, али и за његове антрополошке експозиције.

- Преферирате ли теорију ангажоване уметности по којој уметничко дело има потенцију за друштвено-политичке импликације?

- Наравно, уметност има ту потенцију, да буде друштвено ангажована. У музици, веза са друштвом је увек један елеменат који није иманентни део музичке суштине. То су значења које су сугерисане од језика, текста, стихова. Само кроз њих изражавате став, док музика по себи не изражава ништа друго осим властиту форму, властито логосно исходиште. Она је онтологија метафизичке истине о свету као састав логоса. Музика нас не враћа друштвености, већ трансцендира друштво у Шопенхауеровском смислу. Појам музички лепог је ствар чистог апстрактног субјекта.

- Да ли је уметник платоновски "удахнути лудак", или прагматистички опортунист?

-Ово питање алудира на наводне повезаности Мизара и албума "Детето и Белото море" са актуелном влашћу у Македонији? Ах! Видите, не сматрам да је "удахнути лудак" потпуно исечен "од свега и од свачега", да је одузет од политичког контекста у коме се налази. Али једно је контекст, а друго је власт која се исто тако у том конткретном контексту налази. Оно што се већ 20 година ради овом малом, али великом народу је неправда која ставља под знак питања све вредности за које савремени свет и западно-европска цивилизација тврде да су темељ њиховог политичког контекста. Констатација је да живимо у парадоксу да оно што се ради Македонији, не произлази од вредности Европе, а у исто време, је политички контекст савремене Европе. Европа је схизофрена структура, и у суштини, она је та која претставља немоћ и калкулантски опортунизам. У односу на наш "опортунизам", тврдим да и да није постојала никаква власт, песма Бело море би морала да постоји. И то баш због могућности да се и један прозаичан политички контекст спаси у очима "удахнутог лудака".

- Нови албум Мизара је модернистички континуитет, или постмодернистички дисконтинуитет?

- Вероватно, и једно и друго. Постоји више нивоа, па одатле и могућност за континуитет на једном нивоу, а дисконтинуитет на другом. Мизар је изграђивао идентитет Македонца као идентитет који није категорија пуког, ужасног и кафанског национализма, већ ствар културе и рафинмана. Албум је континуитет те идеје, идеје да се буде увек у једној напетости, изграђујући форму самосвести. У том смислу, албум је модернистички континуитет. Са друге стране, чини ми се да је постмодерно у албуму онај суптилни прекид са роком. То је и критика видела, али у погрешном смеру: рок је мртав, живела традиција! Али реците ми, зар рок није традиција? То је музика која је апсолутно заснована на традиционалним и константним музичким идиомима бриљантног англосаксонског и келтског генија, у синтези са још једним генијем, афро-америчким. Убеђење да је само та музика једини легитимни израз целог света, је империјалистичка подвала и неоколонијализам.

- Да ли "Детето и белото море" претставља синкретичко јединство Византиске, Македонске традиционалне и модерне дарк-рок музике, у којој оне и даље постоје по себи и за себе, или се суочавамо са јединственим музичким модусом као тоталитет дијалектичког помирења са супротностима?

- Музика је у суштини покушај да човек обликује хаос. Она је спој, можда и ништо друго осим тога. Спој актуелизованих потенција логоса. Шта је рок ако не спој? Шта је сама Византиска музика ако не један бриљјантни облик у коме је изражена идеја Цркве као тело наднационалног Бића, Бога као Христос, као Логос. Шта претстављају класичне музике у историји света, индиска, персиска, турска, немачка, шпанска, ако не спој, остваривање једног заједничарења идиома? Но, постоји разлика између синтезе и синкретизма на једној страни, и некаквог еклектицизма на другој страни. Ово друго не поседује ипостас зато што у њему не постоји акт у-ипостазирања толико природног за класичне музике које смо поменули. Само у таквом акту имате помирење супротности. Сврха албума је да се следи једна пририодна телеологија македонске музике, наиме, историјски да осваја властиту класичност. То је био циљ и албума "Генофонија" македонске групе Нав. Класичност је реалан историцизам: Скаловски, Смокварски, Огненовски, Атанасовски, Леб и Сол, Мизар, Анастасија.

- Шта значи жеља да се васкрсне у Белом мору?

- Бело море је сан једног детета, а умирање и васкрсење су говор о еросу мужа који је сачувао дете у себе као сећање на једно страдање. Сећање на дете у човеку који је остарио прелама се на категорије смрти, дете које је научило да говори, за свој сан говори као одрастао, наиме, као биће смрти. Васкрсење је метафора за сусрет са собом, са оним који се сећа, који непосредно надолази у есхатолошкој перспективи увек у форми онога који се сећа. Сусрет са собом је сусрет у перспективи времена, у перспективи онога што има надолазећи ход. Оно најинтензивније у нама је осећај да само живимо своју властиту смрт, у једној августиновој димензији. Инструктивна је једна јака поента Жоржа Батаја да: ""Ја" доживљава потпуну трансцендентност само у облику "Ја" које умире."

- Молим Вас, кроз једну поиетичку херменевтику да откријете значење и смисао "Константинопола".

- Поново, нема никаквог трага национализма. Можда спот те песме реферира на неку прошлост, али идеја је есхатолошка. "Константинопол" је уобличени ерос мог народа, вапај, песма за оно-што-још-није, али није ни било. Империје које су имале историјски Цариград као средиште биле су само асимптоте могућности за тоталитет и измирење цивилизације. У том смислу, Константинопољ је врх уметности, уметничко дело, крај истроје.

- Где се налази Меглен планина?


- У Егејској Македонији постоји једна област која се зове Меглен, али конкретна планина са тим именом не постоји. Меглен планина је метафора, лоцирање једног топоса урануса. Оно што фабула песме Здив саджи је догађај који може да се деси само на врху планине, у висини, онамо где двоје који се љубе једино могу да буду сами лицем у лице видевши се, у радости да здивају један кроз другога. Планина је, према старозаветној традицији, место где Бог обитава.

- Шта претставља Ааврамов долазак у Македонију? Где је његова војска?

- Питање је колико људи разумеју ту песму. Наиме, онај што говори критички за музику, требало би да поседује бар мало музичке идеје у себи. Онај што критикује пезију мора и сам да је песник. Како разумеју људи: Војска? Па где је онда ратоборност у песми, где је мрачност, готик Мизара? Ништа од тога, па то је некаква оријентална арабеска. Али то је погрешно разумевање. То није никаква арабеска, већ форма која је инспирисана из класичне музике византијског истока. У принципу, необразованост и несуптилност онога који слуша, и није наш проблем. Ааврам је отац свих народа, а негов долазак у Македонију, и туга због свог народа као ратоборност, изражава идеју песника да данас и не постоји народ, зато што оно Што у себе не поседује идеју за себе не постоји стварно, хегелијански не поседује умност. То је народ који промашује Бога.

- Шта за Вас значи промоција албума у Србији и наступ на фестивалу Егзит у Новом Саду?

- Од особитог значења за нас је промоција албума у Србији. Са српским народом, као и са осталим народима на Балкану, делимо исти ерос за есхатолошким Константинополом. Без обзира на сва историјска промашивања које су учинили народи Балкана. Албум је већ добро примљен тамо. Егзит као један од највећих европских фестивала је најбоља могућност да се промовише музика која прориче идеју о будућности као времену културних идентитета, а не тесно националних. Она има легитимитет да пева за Константинопол, да се сећа на будућност, кјеркегоровски речено, јер у себи садржи сећање наших историјских промашаја.

- И, какве су Ваше импресије после наступа Мизара на овогодишњем Егзиту?

- Наступ је прошао изузетно добро. Само се потврдило оно што смо и очекивали. Српска публика је особито рафинирана и одувек је знала да препозна и поштује оригинална музичка дела која долазе из Македоније. Егзит као светски фестивал само показује да у сфери културе Србија и Балкан никад нису престали да заједничаре са светским духом, па и да буду његов критички коректив. Нема потребе да упућујем на фасцинантну организацију Егзита, на професионализам у приступу људи који раде на фестивалу, једноставно – уживали смо.
Интимно, нама је ипак највише значила посета Ковиљском манастиру и сусрет са Владиком Порфиријем и монасима у манастиру. Ова посета је била заокруживање једне насушне потребе за искренимг и непосредним заједништвом као циљем самом по себи.


Д.С.


 

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић