Песмом чува језик предака ПДФ Штампа Ел. пошта

Арсић07. јул 2011.

Стојан Арсић, по позиву професор историје, а по вокацији песник југа и један од ретких књижевника у Македонији који пише на матерњем српском језику. Из његовог пера изашло је преко 2500 песама које је објавио у неколико збирки за децу и одрасле, међу којима је и ,,Врање у срцу" првенац написан на дијалекту. Уочи видовданских свечаности промовисао је најновију збирку песама на српском језику – „К'д се огњиште угаси". 

Поштован је и уважаван у својој средини. Важи за одличног познаваоца дечје психологије па су његове збирке песама за децу три пута награђиване управо од Друштва писаца просветних радника Македоније. Међу њима издвајамо две на српском језику ,,Јужни ветрови" и ,,Гласно размишљање".

Арсић је редовни учесник на међународним конкурсима и песничким вечерима, гост на радио и ТВ емисијама, а повод овом разговору била је управо његова најновија збирка поезије под насловом „К'д се огњиште угаси", која је промовисана уочи видовданских свечаности.

- Сложићемо се да je Врање, град надалеко познат по мераку и севдаху, био инспирација не само знаменитом Бори Станковићу већ и многим другим знаним и незананим уметницима. Иако су Митке, Коштана, Софка и други опевани ликови пренели шарм његове чаршије широм света, изазов увек остаје. „Врање у срцу" (2005) је Ваша прва збирка песама коју сте написали на дијалекту југа и којом сте се, како кажете, практично одужили свом завичају. Овога пута представљате нове песме у збирци под насловом „К'д се огњиште угаси", такође на матерњем језику. Шта Вас је инспирисало?

–Можда је судбина хтела да одем из завичаја па да тананије осетим носталгију за звонким жубором Мораве, месечином изнад ње, угашеним огњиштем и мојим простодушним сељацима па да све те своје чежње, страхове и сећања преточим у стихове. То је и основни мотив у мојим стиховима, дакле, чежња за изгубљеним, минулим временом, неоствареним љубавима и исконска жеља за мирисом родитељске авлије, куће, винограда... Желео сам и надам се да сам успео да читаоцу приближим простор и време у којем сам провео детињство и младост.
Иначе, збирка „К'д се огњиште угаси" садржи 180 песама које сам поделио у три циклуса а то су: Сузе на рану, Точак судбински и Трен да се не заборави.
Желим још једном да подсетим на основну поруку моје поезије, односно моје најновије збирке а то је да, навраћајући се на прошлост, сачувамо своје корене и језик наших предака.

Завичај у стиху- Сачувати од заборава је дакле, Ваша исконска намера. Ваши стихови, готово крици за оронулом родном кућом и угашеним огњиштем, животом који неизоставно одлази је у исто време и жеља да се поново осети мирис завичаја. Чега све има још у Вашим стиховима?

– Да се врнем на свој почетак, тамо куде сам оставија корен, тој ми је жеља, рекао сам у стиховима. Није тешко уочити да је чежња мотив у готово свим мојим песмама, наша позната жал за младошћу, за старим начином живота, севдахом, љубав према жени, родитељска љубав, једном речју меланхолија за завичајем...Моји стихови су својевидни аутентични запис о давним догађајима и људима из мог краја. Критичари кажу да је у питању опсесија према родном огњишту којом дочаравам свој имагинарни свет који се среће и у реалном животу. А читаоци, највероватније, због непосредности израза стичу утисак да разговарам са неким из мог завичаја.
Иако доживљај и суд неизоставно треба оставити читаоцу, усуђујем се да скренем пажњу на неколико наслова међу којима Теби нано, Фали ми, Дођи ми да те целивам, Писмо сину, Одговор писму, Слузе на рану, Не терајте ме да гу забораву, Плашљива срно...

- Споменули смо да је збирка „К'д се огњиште угаси" друга коју сте написали на дијалекту југа Србије. Коме или чему дугујете ову изузетну очуваност дијалекатског говора уз богатство турцизама, провинцијализама, чак и арапских речи? Да ли се у вашем завичају још увек говори тако?

–Познавање старог врањског дијалекта дугујем мајци Софији која је читавог живота говорила језиком своје мајке. Чини ми се да је управо то преношење старог врањског говора, са колена на колено, и одолевање литературном језику допринело да га сачувам у изворном облику. А, језик Боре Станковића сигурно ни у Врању није у потпуности очуван. Наравно, то је последица савременог начина живота, школовања, утицаја медија и сл. Али, опет ћу да кажем, Врањанци су чудан сој. Прилично одолевају времену и љубоморно чувају богату ризницу архаизама. У међусобној комуникацији не воде много рачуна о падежима и другим језичким законима, па ипак, свако лако може да их, односно да нас разуме. Са друге стране, мало је оних, али заиста мало, који могу да науче наш слуховни језик за који често кажу да се налази на самој граници разумљивости.

Стих- Нема сумње поруке су снажне. Сигурно се слажете са закључком да сте својим стиховима постигли свој циљ. Да ли сте размишњали да се опробате и у прози, евентуално роману или приповеци, или се ова танана осећања могу изразити само стиховима?

–Не знам. На ово питање и сам тражим одговор. Што се тиче приповедака ту сам се већ опробао и у том жанру сигурно пливам. Неке од мојих дечјих прича заступљене су у уџбеницима за ниже разреде. Признајем, годинама у глави чувам свој први роман, треба само да га пренесем на хартију. Верујем да ће то бити мој следећи изазов.

- Не можемо, а да не споменемо и актуелни тренутак. Југ Србије се мења. Старо полако и сигурно нестаје. Овдашњи Врањанци кажу и људи су се променили...

– Често идем у Врање. Волим да гледам тај метеж суботом када је пијачни дан. У варош се сјати народ са свих страна, а сваки човек носи своју причу, своју песму...
Некада се више путовало возом. Код Павловца (села познатог по одличним оркестрима) често уђе група трубача која онако, да не седи џабе, увесељава путнике до станице...И, све је било веселије, безбрижније...

Нажалост, време и изглед старог Врања неизоставно измиче под асфалтом и солитерима...
Осим Баба Златине улице у којој је родна кућа Боре Станковића и наравно, културно-историјских споменика, све друго је нестало, односно изградило се ново, али мање лепо...Чак и село није што је некад било...Највише од свега брине ме то што млади морају да иду трбухом за крухом...у туђе земље... гасе своја огњишта...а једнога дана и њих ће изједати носталгија и писаће стихове о томе.

Нена Ристић Костовска

 

 

Манастир Високи Дечани

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Косовски Божури на концерту у Куманову.

You must have Flash Player installed in order to see this player.

СПОНА

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Сретењски дани прослава - Дан државности Републике Србије

You must have Flash Player installed in order to see this player.

Спона радионица: Информативни домет Српских медија у Македонији

You must have Flash Player installed in order to see this player.

mkrs_logo


Интернет сервис "СПОНА" делимично је потпомогнут суфинансирањем Министарства културе и информисања Републике Србије. Од институција Републике Македоније „Спона“ нема финансијску подршку.


Дизајн: Ненад Пеловић