26. јун 2011.

Уочи летње паузе у оквиру циклуса књижевних радионица у Спони, на изузетно посећеној вечери обрађиван је роман "Фолиранти", полуларног српског приповедача Моме Капора.

- Можда је за неке заокруживање циклуса у радионицама, „Фолирантима" - неочекивано. Но, нека питања једноставно не заслужују одговоре и управо зато и када је у питању Момо Капор и његово дело, његов непролазан стваралачки траг, остају као такви. Својеврстан одговор свакако лежи и у одличној посећености управо ове радионице, што је још један доказ посвећености и наклоности љубитеља Капоровог дела и у Скопљу, рекао је Станчић.

 Да се говори за Мому Капора без шарма, прети озбиљна опасност да се западне у литературну апорију, логичку супротност његове суштин и досаду, рекла је на почетку увода модератор вечери филозоф Драгица Солунчева.

Она је подсетила да је озбиљна критика дуго заобилазила Капора, опредељујући његове романе романе као лаку литературу без дубоке суштине. Представљан је као ренесансна личност, синтагма која је у Србија прерасла во синоним за капоровску личност. Према Матији Бећковићу, Момо Капор као и свака ренесансна личност пише као што слика, а говори као што црта. То је пружило прилику сликарима да га хвале да одлично пише, а писцима џентлменски да признају да сјајно црта. И управо то је велика туга ренесансног сликара и писца. Да буде несхваћен од својих. Да постоји као апатрид, у вечном прогонству... А, Бећковић досетљиво примећује за литературне и ликовне критичаре, да су "то најчешће они који знају да пишу но незнају да читају, који знају да сликају, али не умеју да цртају". А, цртеж је према Моми Капору основа свега. Сликар Квижик чија основна ликовна инспирација су цркли пацови са отвореном утробом излаже иманентно естетичку теорију по којој у перцепцији уметничког дела треба да се следи ритам пера. Користећи технику уља на платну, сликар може да фолира, да вара, но перо међу пртима човека исписује графологију свога срца, крвотока, самога себе, увела је у „Фолиранте" Драгица Солунчева.

Подсетила је да је у једном од својих последњих интервјуа, на питање дали има нешто за чим жали у животу, Момо Капор је рекао да жали жали што је уопште писао. Да је поново имао могућности да бира, читав живот би једино сликао. Радионица би била довољно интересантна само када би се препричале безбројне анегдоте и досетке којима је Момо Капор заводио. У једној од њих он је рекао да му је остала неиспуњена жеља – да буде леп, висок и плавоок. Лако је лепима. Они лако могу да освоје сваку жену коју пожеле, а нама ружнима остаје да смо паметни, шармантни и да се бавимо уметношћу.

- Роман "Фолиранти" Моме Капора представља литературну актуализацију постмодернистичке антрополошке студије. Ако дозволимо слободу и смелост, могли би да га определимо као претходника Жана Бодријара, или његове инспирације ако желите. Роман "Фолиранти" је пролегомен "Симулакрум и симулација" Бодријара. Посебно ако се узме у озир да су "Фолиранти" објављени 1975. шест година пре објављивања "Симулакрум и симулација", истакнуто је у уводу.

Капор слика универзум симулакрума. Ни мало случајно роман почиње са лудаком Кнез Михајлове. А, за Бодријара сви лудаци симулирају. "Ако човек добро симулира да је луд то значи да је луд". Миму Лашевску упознаје у излогу, као савршену симулирајућу сцену, и свакако, не случајно главни ликови су безначајни провинцијалци који воде безначајан, бесмислен живот у чежњи, машти, фантазији, модели реалности скупљени из новина и филмова, реалност у којој желе да пребијају, незнајући да таква реалност нигде не постој и да су у суштини преварени...

Писац Момо Капор своју причу плаћа животом. Скупо је плаћен овај роман. Момо Капор је често говорио да ће умрети од срца, као сви Капорови који су умирали или од куршума, или од срца. Најбољи од њих умиру од куршума у срцу. Он је умирао у сваком свом роману, у свакој својој слици, као једини начин уметничког постојања. То је песнички етос и патос кроз страдање да зерца истине, да ствара лепоту умирући, рекла је Драгица Солунчева.

Погледи

У расправи о делу „Фолиранти, музички педагог, Јанинка Невчева, је истакла питање настало читањем дела - одакле тај основ наслова, односно где је његова етимолошка основа, трагајући у страним језицима, италијанском, енглеском... На италијаснком Фол не као лаж, већ као лудост...

Владимнир Мартиновски, професор на катедри за Општу и компаративну књижевност, рекао је да је да му се веома допада приступ на радионици, филозофија и роман, филозофија и књижевност.

- Приступом и анализом овог дела, показано је колико су само повезани, иако је трагање за истином различито, особито преко ове теме фолирања. Капора сам упознао када сам читао његове приповетке, такође илустроване. Аутор и сам кроз живот и стваралаштво, потврђује оно што и сам желим рећи, не може се трагање задовољити само једном врстом. Жалосно, али истиниот, ова је личност била потцењивана од стране такозване етасблиране критике, али је и данашње излагање демантовало такву девизу...

Филм

Слободан Беличански је оставио простор за различито читање и доживљавање овог дела, поентиравши констатацијом, да и поред изненађујуће доброг и вискоког одрживог стила филизофском доктрином, ипак овај роман је читан, а и чита се на сасвим један лежеран и опуштен начин. Иако је трагање за једном свеважећом истином увек потребно...

- Кад сте већ поменули филм успео сам да прочитам да се Капор јавља и као сценарист на неколико филмова. А филм као уметност јавља се као најмлађа од свих уметности, одједаред, родила се 1895. године чувеном пројекцијом у „Гранд кафеу" у Паризу, када браћа Лимиер пред запрепашћеном публиком прикаују Пристизање воза на станицу ла Сиоти, фасцинирајући свет, када је јавност била изненађена проналаском ове технике кадра, нимало неслутећи некакву велику уметност, мислећи да ће бити краткотрајна забава. Ако се сада, преселимо у 20. век, укључујући ту и руску филмску школу и друге филмске таласе, филм се може равнати и са највећим уметностима, укључујући и литературу, која му подмеће сценарио, рекао је Беличански.

Борис Шумиоски је указао на значај чињенице да је ова књига настала у једном посебном временском раздобљу, са сасвим другачијом идеолошком матрицом. То фолирање је растегљив појам, рекао је и додао да ће се послужити једном Капоровом анегдотом коју је описао у колумни. Одазвавши се на телефонски позив слуша – Ваш роман је много леп, има лепих прича, слика, итд. А он каже, - ови сигурно нису моји обожаваоци, јер ако јесу, не би смели да ми звоне толико рано када једем..."је ли то писац", а он одговара, „а не сликар, писца и не познајем..."

Фолирање је благо у једном смислу перветриране истине, која се са контрастом ублажава. То су веома интересантне поставке, па и поступци. Сматрам Капора за изврсног представника постмодерне и сав наклон према његовом делу, изузетна личност, која је и поред свега, успела да задржи животну радост, иако је имао трагично детињство...рекао Шумиоски.

Дар

И поред великог броја објављених књига и насликаних слика, популарности и признања, кажу да се Момо Капор до последњег дана будио са прекором свога оца како од њега ништа неће бити. Сам је говорио да је од мајке наследио уметнички дар а од оца презиме и висок крвни притисак. Овај неодољиви шармер знао је увек духовитост и опаску да стави на свој рачун, а многи га памте по његовој „Капори умиру, неки од срца, неки од метка, а најбољи од метка у срце", речено је на радионици у Спони.

Са друге стране, у Капоровом животу постоји хроничан недостатак љубави који је читавог живота маскирао уметношћу. Његово писање и сликање је на безброј начина упућиван вапај за љубављу. Добрица Ћосић, иначе његов дугогодишњи пријарељ, у својој књизи „Пријатељи" на основу личног искуства из разговора овако описује детињство и младост Моме Капора:

„Тринаестог априла 1941. године Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са члетворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момина мајка је својим телом спасила сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедесу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је има Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка која га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од некога да је „једно дете изашло из куће, одакле га је неки човек повео са собом".

Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима – сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријахално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности".

Сложен је сваки покушај портретисања ове веома загонетне личности. О томе Ћосић даље бележи: „Он је човек с више лица: једно за свет, друго за кућу и Љиљану и пријатеље, треће за себе у самоћи..." Момин живот је био веома буран у сваком смислу. Психичке трауме изазване доживљеним ратним ужасима у раном детињству и касније у зрелом добу на просторима српских Крајина где ће боравити као репортер из завичаја. Отрован осиромашеним уранијумом касније ће тешко оболети, а при крају свог живота изхавиће:

„Ако би ми сутра пала саксија на главу, не бих жалио: видео сам свет, имао успехе и неуспехе, пријатеље и непријатеље, децу, пио сам најбоља вина, зезао се, патио, лудио, дружио се са славним људима и женама – шта још? Проживео сам неколико живота, док други нису ни свој сопствени". Морамо признати, ово су само мали покушаји у одгонетању енигме Моме Капора, непоправљивог оптимисте и писца у фармеркама...

Дела

Момо Капор је рођен у Сарајеву 1937. а преминуо 3. марта 2010.

Дипломирао је сликарство 1961. на београдској Академији ликовних уметности. Објавио велики број наслова, романа и збирки прича.

Аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет (филм), Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда).

Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Превођен је на француски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки, шведски и македонски језик.