03. јун 2011.

Ове године, на државном нивоу свечано се обележавају два значајна јубилеја „српског Сократа”, како га назваше савременици: двеста година од постављења Доситеја Обрадовића у Карађорђевој устаничкој Србији за првог попечитеља просвештенија (министра просвете) и двеста година од његове смрти, крајем марта 1811. у Београду.

Уз Светога Саву и Вука Караџића Доситеј се сврстава у ред великих, значајних утемељивача српске духовности, писмености, језика и културе уопште. Доситејево дело које је и данас актуелно, уткано је у темеље српске државности, јер је просвећена Европа са својим слободоумним тековинама снажно проговорила кроз њега и његово дело.

Зато је Доситеј и данас предмет интересовања и проучавања многих слависта.

„Све до Доситеја Обрадовића српска књижевност нема књижевног, правог писца. Он је главна и средишна личност српске књижевности свога времена, први чисти и одсудни рационалист српски, писац чија дела имају не само историјске но и чисто књижевне вредности, човек који је створио покрет у српским духовима и српску књижевност и културу ставио на нову, модерну основицу”.

(Јован Скерлић)

Животни пут несуђеног калуђера

Димитрије (у калуђерству назван Доситеј, по имену старог хришћанског свеца чијим се животом и поступцима посебно заносио), родио се 1739, или према неким биографима 1742. године у Чакову, банатском месту, које је данас у Румунији. Рано је остао без оба родитеља, па је одрастао код блиског рођака који се доста бринуо о њему. Видевши да га књига посебно занима, шаље га у школу. И ту много чита разна житија (животописе) хришћанских светаца, тако да га све више привлачи манастирски живот. Да би га отрезнио од верског заноса рођак га шаље у Темишвар, на занат. Незадовољан шегртским послом и таквим животом, с једним другом бежи у познати манастир Хопово, на Фрушкој гори, с намером да се тамо закалуђери и остане. То је и урадио фебруара 1758. године, добивши име Доситеј.

Захваљујући мудром игуману (старешини манастира) Теодору Милутиновићу и његовим саветима да то није право место за њега, као и новчаној потпори, Доситеј 1760. напушта овај манастир и креће на пут упознавања света, књига и просвећења, а тај плодни пут, на добробит српске културе, трајаће око четрдесет година.

Следе његова почетна путовања преко Славоније у Загреб, потом у Лику, Далмацију, одатле у Грчку, на Свету гору; посетиће Турску, боравиће у Албанији (како каже Скерлић код арнаутског племена Хормовити, где ће  научити и албански језик); боравиће у Италији, Немачкој (посебно у Халеу и Лајпцигу где ће студирати филозофију и естетику и одбацити калуђерску мантију); поровешће више година у Бечу, Лондону, Паризу...Научиће многе језике и на њима читати у оригиналу дела познатих класика и савременика: латински, старогрчки, турски, албански, руски, немачки, италијански, енглески, француски – биће први српски полиглота и наш први човек (и писац) са тако великом и широком културом, што је и за данашње услове задивљујуће.

Преводиће многе књиге, и како каже професор Васо Милинчевић објављујући их као „посрбљене”, преносиће рационалистички дух просвећене Европе на тло српске непросвећености и заосталости, где се још увек ратовало и гинуло за слободу.

После Првог српског устанка, а на Карађорђев позив, под старост 1807. долази у Србију и већ следеће године преузима све послове просвете... Постаје први сропски министар просвете, отвара Велику школу у Београду, богословију, пише уџбенике, ради и друге државничке послове у пробуђеној Србији...

Умире крајем марта 1811. у Београду, где је и сахрањен. Гроб му је пред Саборном црквом на коме пише (како је и желео): Он је љубио свој род.

Дело које траје

Из Доситејевог књижевног творештва као вреднија дела за српску културу и књижевност истакнимо пре свега познато програмско ПИСМО ЉУБЕЗНОМ ХАРАЛАМПИЈУ, посебно најзначајније дело ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА (доживљаји), затим СОВЈЕТИ ЗДРАВАГО РАЗУМА (савети), БАСНЕ са наравоученијима (тј. поукама)...

Доситејева дела уједно представљају највиши идејни и књижевни домет српског осамнаестог века.

У свим његовим делима видљива је намера да буде користан свом народу; куда, којим правцем и како да крене, иде, тај напаћени српски народ, да се отварају школе, да се школују и женска деца...Посебно се залагао о потреби да књиге буду штампане на народном језику, како би их „разумели и прости сељани и чобани само ако знаду читати”, у чему је у многоме био Вуков претходник.

...Моја ће књига бити написана чисто српски (мисли на корисне Совјете здраваго разума) каогод и ово писмо да је могу разумети и сви синови и кћери од Црне Горе до Смедерева и до Баната – ово су речи великог српског просветитеља Доситеја, написане четири године пре Вуковог рођења, у познатом Писму љубезном Харалампију, у Лајпцигу (Немачка), априла 1783. године.

Споменица

У књизи СПОМЕНИЦА ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА објављеној у Београду 1911. године поводом обележавања стогодишњице његове смрти, налазимо и овај податак како је на овим просторима обележен тај дан:

„У Старој Србији и Маћедонији учињен је помен Доситеју Обрадовићу у целој рашко-призренској, велеско-дебарској и скопској епархији. Нарочита служба служена је у манастиру Високим Дечанима, а у Скопљу у гимназијској сали била је свечана прослава с предавањем. Говорио је г. Др. Милош Перовић,професор, а хор ученика Гимназије и Учитељске Школе певао је његову Химну Доситеју. У Битољу је стогодишњица од смрти Доситеја такође прослављена пред широм публиком.”

Тако је било некада, не толико давно, да би се заборавило.

Ђ.К.