17. мај 2011.

Божидар Пејић, од рођења је уз виолончело, партитуре, музику. Први солистички наступ имао је као матурант у сали крагујевачке гимназије, а на другој години студија први пут је наступио с Македонском филхармонијом.

Сарадња с Гудачким квартетом Гајдов донела му је преко стотину концерата и гостовања широм света. Каже да највећи успех у каријери једног музичара може да стане у неколико минута.  Имао је такву част свирајући соло с Хозеом Карерасом, Џеси Нолман и Симоном Трпчевским.

Музика је једини универзални језик којим можете комуницирати у свим приликама, на свим местима и на коме се можете најбоље разумети с људима, девиза је Божидара Пејића првог виолончелисте у оркестру МОБ-а. За више од две деценије професионалног рада „одгудао” је импресиван репертоар, а само у неколико претходних дана наступио је на значајним музичким догађајима: опери Моћ судбине, Виенском балу, отварању манифестације Дани македонске музике. Публика га препознаје по изванредној техници и страственој интерпретацији.

Пејић је рођен у породици виолончелиста, у Параћину. Таленат за музику показивао је од малена, али је музичко образовање започео релативно касно, у 11. години, у Школи за музичке таленте у Ћуприји.

– Родитељи су препознали мој таленат али ме нису терали да вежбам. Мислим да нису погрешили, јер таленат може да се развије само онда када дете сазри и заволи инструмент. Тек онда може да учи и напредује.

Моји су радили у оркестрима широм бивше државе и стално се селили, тако да сам од малена уместо у обданиште, вртић  или забавиште ишао на пробе. С друге стране, то ми је омогућило да се дружим са врхунским музичарима који су ми били велика инспирација и уз њих сам брзо напредовао.

Последње две године средње музичке школе завршио је у Крагујевцу, у једној од најбољих школа у Србији. Као матурант и један од најбољих ученика имао  је свој први солистички наступ и озбиљан сусрет са публиком.

– Први наступ у чувеној крагујевачкој гимназији, месту где се школовало четрдесетак наших академика, и после толико година и концерата, памтим као да је јуче било и када се сетим тог догађаја, осећам ону исту трему. Наиме, најбољи у генерацији имали су прилику да се представе широј јавности. А мени је свечана сала титрала пред очима од узбуђења, јер сам се налазио на месту са којег су многи наши знаменити људи кренули у свет науке, уметности, књижевности, музике...Изводио сам дела Чајковског  и добијао громке аплаузе, и не питајте даље, јер се ничег другог не сећам.

Свирао сам многим државницима

Невероватну топлину и могућности овог дивног инструмента за који познаваоци кажу да је најближи људском гласу, Пејић је упознавао од рођења.

– Када говоримо о успешном извођењу  музичког дела, таленат у сваком случају није довољан. Најважније су руке, односно, техника. Можете некоме дати Страдиваријеву виолину, ако није савладао вештину свирања, све је узалуд.

Друго, публика препознаје страст у извођењу,  уочава технику, чак је битан и говор тела, односно цела интерпретација. Музичко дело захтева прецизно извођење текста, преношење расположења композитора и духа времена у коме је дело настало и свакако индивидуалност, посебан, лични печат том догађају, каже наш саговорник који је своје високо музичко образовање стекао на Факултету за музичку уметност у Скопљу, у класи професорке Душке Тасевске.

На другој години студија почео је да наступа с Македонском филхармонијом, за шта је требало „савладати” изузетно јаку конкуренцију колега. Није запоставио ни љубав према камерној музици а солистичку каријеру градио је наступима на домаћој и међународној музичкој сцени: Данима македонске музике, Скопском лету, солистичким рециталима на Јесењим музичким свечаностима и другим манифестацијама.

– Задовољни сарадњом  (1991-92) из Македонске филхармоније доделили су ми стипендију и место професора виолончела у Музичкој школи „Илија Николовски Луј” где и данас, поред других професионалних ангажмана, држим часове ученицима. Отвориле су ми се и нове могућности. Пошто сам љубав према камерној музици увек неговао, нисам пропустио прилику да од 96. у неколико наредних година сарађујем са камерним оркестром МРТВ. А, по мом мишљењу, које наравно делим са колегама, то је најбољи камерни оркестар који је икада постојао овде. Сачињавали су га врхунски музичари из Македонске филхармоније, професори са факултета, професионалци из Македонске опере и балета и било је дивно радити с њима. Заиста је велика штета што је оркестар угашен, каже Пејић.

У том периоду постао је члан Гудачког квартета Гајдов, настао из камерног оркестра МРТВ и постоји готово две деценије. Оснивач је професор Љупчо Соколов, а ту су и Љубиша Кировски и Иле Темков.

– С овим квартетом одржао сам преко стотину концерата у земљи и иностранству. Наступали смо и приликом гостовања свих значајних личности из политичког живота. Колеге су у шали говориле да смо „државнички квартет“.

Од свих државника пред којима смо наступали посебан утисак су ми оставили украјински председник Леонид Кучма и његова супруга, иначе професор виолине. Такву суптилност показао је и пољски председник Квашњевски, па и Црногорац Светозар Маровић. Највећи љубитељ музике и забаве на тим свечаностима био је свакако незаобилазни Берлускони, који би и запевао ако треба.

Соло са Карерасом

Као први виолончелиста у МОБ Пејић каже да је за музичара најбитније да наступа, а да се његов највећи успех у каријери може измерити у неколико минута.

– Имао сам част и прилику да као први челиста одсвирам соло са уметницима као што су Хозе Карерас, Џеси Нолман и Симон Трпчевски на њиховим наступима у Македонији. То су уметници високог ранга и соло с њима вреди године упорног рада. За мене лично то је био доказ мог дугогодишњег успешног бављења музиком.

Пејић у слободно време слуша сваку добру музику. Професијом је упућен на класику и омиљене ауторе Чајковског и Пучинија, али то не смета да често слуша добар џез, рок... Македонија је земља у којој је остварио своје снове. Ожењен је колегиницом Златом, највећом љубави из студентских дана и има седмогодишњу кћер Теодору, која полако креће стопама своје музичке породице.

Познавање језика

Радо говори о животу, породици, својим искуствима, амбицијама. Једна од омиљених тема за опуштање су му студентски дани и мале језичке „зачкољице” које га и дан-данас насмеју до суза.

– Рекао сам на почетку да је музика за мене универзални језик и стојим иза својих речи. Но, нисам веровао да македонски језик и моје буквално тумачење могу да ме доведу у смешну  ситуацију. Ето, сећам се првих студентских дана овде у Скопљу. Сместио сам се и хтео да упознам град. Питао сам „газду” где има биоскоп да погледам неки филм. Човек ми је најљубазније објашњавао једно 10 минута. Слушао сам пажљиво, признајем. Све у свему запамтио сам да је кино, односно мој биоскоп „карши Пеко” (бивши кино Вардар). Стигнем на адресу и почнем да тражим таблу на којој пише Кино карши. О, боже мој...такве табле нигде. Притекоше у помоћ и пролазници и сви се нађоше у чуду где би то могло да буде. Елем, досети се један господин после реконструкције газдиног упутства. И, тако срећно погодих врата биоскопа „карши”.

Ове језичке зачкољице су карактеристичне за српске студенте тога времена. Сви смо мислили да знамо а у ствари смо засмејавали саговорнике, а знам неке из моје генерације који су засмејавали читаве амфитеатре на факултетима. И дан-данас се насмејем до суза кад разговарамо о тим данима и нашем изузетном познавању македонског језика.

Н.Р.К.