06. мај 2011.

Свети Ђорђе (275-303), чији је празник у народу познат као Ђурђевдан и једна од најчешћих слава православних Срба, историјска је личност и живео је у време цара Диоклецијана (284-305), великог прогонитеља присталица, тада непризнате, хришћанске вере.

Овај славни светитељ родио се у кући богатих и часних родитеља у Кападокији. Када му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину где је дечак одрастао.

Георгије је већ у двадесетој години доспео до чина трибуна у служби цара Диоклецијана који је у њега полагао велике наде.

Млади трибун, како каже историјско предање хришћанске цркве, одважно је ступио пред цара и саопштио му да је хришћанин, чиме је започело његово страдање за веру.

Цар Диоклецијан, један у римских тетрарха, осудио је Георгија на окове, тамницу и страшна мучења која нису променила његова убеђења. Погубљен је 303. године, али, како каже предање Цркве, „то није крај његовим јављањима и чудима".

Под његовим утицајем „многи су примили веру Христову, а међу њима и царева жена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин".

Цар је осудио на смрт одсецањем главе и Ђорђа и своју жену Александру, која је издахнула на стратишту пре погубљења.

Свети Ђорђе се на средњевековним православним фрескама слика у одежди ратника, са мачем и крстастим копљем који је симбол хришћанства, а некад и у дворској одежди.

На православним иконама слика се свети Георгије на белом коњу, како крстастим копљем убија аждају која је симбол - немани паганства. Девојка са царском круном у позадини композиције, коју спасава, представља симбол хришћанске вере за коју се бори свети Ђорђе.

У средњевековним православним храмовима и манастирима он је у реду са светим ратницима, борцима за хришћанство, које предводи свети архангел Михајло, представник сила добра и чистоте новозаветне вере.

Ђурђевдан је обележен црвеним словом у календару СПЦ као заповедни празник и слави се увек 6. маја.

Један је од највише слављених празника код Срба, а кићење капија и улазних врата венчићима од пољског цвећа само је једна од светковина којих је више него на било који други пролећни празник.

Ђурђевдан обилује светковинама и обредима из древних, претхришћанских времена поготово у сточарским пределима. У тим крајевима су и до данас сачувани обичаји који сведоче о светковини општег буђења у природи - ритуално купање, ђурђевдански уранци крај кладенаца или чесама као природних светилишта, девојачко плетење венаца ...

Ђурђевдан се узима и као завршетак зимске и почетак летње половине године, а познато је и да је Ђурђевданак хајдучки састанак, а Митровданак хајдучки растанак.

Слава

Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника.

Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија - Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаној за Ђурђевдан је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају.

Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У нашем народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц. Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови. Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани, итд. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек.